Да ли да се држим теме или да одмах кажем оно што тишти мене. Ради се о људима који су умрли, а које сам познавао ,дружио се са њима и сарађивао, и о оценама неких, о њиховим моралним квалитетима. То су људи који су се показали на муци језивих деведесетих. То је једна младост која није могла у сигурност лицемерног конформизма. Једна јадна младост која је платила пуну цену своје песме, која је дала охрабрење могућности да се мишљење и сопствена младост не морају крити. Тај животни ангажман био је више од хира, моде или куповања друштвеног статуса. За живота признати и славни, а по смрти бачени на маргину – то су људи који су позивали на разум , на објављивање љубави у свима и према свима, који су тражили нешто, а добили су ништа. Многи су говорили кроз њих , а они су говорили за све нас. Деца жељна љубави и могућности да живе од онога што јесу и што добро раде. Унапред отписани, неадаптирани, бар нису доводили туђ живот у питање, него само свој. Ова земља није имала слуха за оно што су јој певали и говорили. Њихова песма им је била једро, њихова истина је била кормило, језик им је био сидро, а живот им је био брод. Ратне олује су узбуркале море крви и разбиле их о хриди. Убило их је време као што их убија и сада непоражена малограђанштина која раскомадава њихов лик и дело и разбацује им кости.

Целог живота су о нама судиле неке комисије пуне ситних бирократа сужених погледа и увелих душа. Они одлучују о правцу и квалитету нашег нарушеног и несигурног идентитета. Последица њихове одлуке је обесхрабрење напора да може нешто да се промени набоље, за будуће генерације, које долазе на сцену живота после нас. Ти анонимуси, без елементарне уметничке образованости и ширине сагледавања ствари, одређујушта је битно, а шта не. Мудрост чами у подруму док морбидна радозналост прави некрофилни спектакл откривања посмртне истине ко је какав био за време живота. Као да је то важније од крајњег резултата, давања најбољег из себе. Како нижи дух да схвати виши него да га свуче доле себи, прилагоди, обешчасти и одбаци својим глупим образложењима.

Друштво дугује тим младим људима бар поштовање и достојанство које им није дало за време њиховог живота, а они су га имали од свих оних који су их пратили, слушали и волели. Овде није реч о идолопоклонству. Овде је реч о храбрости која се успротивила кукавичком друштву. Овде је реч о људима који су волели своју земљу више него што је она волела њих. Своју срећу делили су са свима, њихова несрећа је остала само њима. Они су били светло које је долазило из мрака, из хаоса опште друштвене несреће. Већина се крила,тајно их волела и дивила им се, а они нису имали где у својој истини. Они су ти који нису добри друштву које је својим чињењем или нечињењем дало повода њиховим слабостима да овладају њима и на крају да их убију. Младост је пуна незнања, охолости и егоизма. Живи се за моменат који може да надокнади шкртост свакидашњице, чека се на појављивање инспирације која ће заменити сву досаду и лаж сувог и крутог друштва о ком смо као млади брзо сазнали истину у односу на остале заблуделе који нису хтели ништа да знају. Плес једне младости завршио се у хаварији друштвене гадости.

Да ли је наш прљав веш важнији од блеска превазилажења сопствене слабости, тренутака досезања врхова сопствене бесмртности. Песма ће се чути увек док има оних који хоће да је чују. Живеће увек за живе људе који знају да воле.

(Овај текст је инспирисан образложењем градског секретара Нoвог Сада за именовање улица о томе зашто Улица 3А на Ветернику не може да добије име Милана Младеновића.)