Ако се смрт деси за време службеног пута онда се тиме службени пут завршава (из немачког бирократског језика).

– Ево га Коко Бил, ево га на ТВ-у, да ли га се сећаш?

– Наравно, ја сам Коко Бил, шапуће и намешта палац и кажипрст у пиштољ. Пуцањ као тиха опомена јер је болест однела снагу и говор.

Знам Коко Била већ 40 година, генерација смо, из исте улице, одрасли уз исте учитељице и наставнике, ,,Забавник”, стони тенис, нови ,,москвич”, уз Јордана Ивановића и недељне преносе фудбалских утакмица, уз прве ел-пи плоче, преферанс. Касније студије, дружење по Београду или када дође у Лесковац да посети фамилију и нас који смо овде. Сада смо ми дошли да га посетимо на његовом последњем путовању.

Коко Бил ме хвата за руку и два пута дуго притиска као да жели да ми каже:не брини добро је, тако је како јесте. Ми поред његове постеље гледамо како га болест, бол и изнемоглост једу и остављају без икакве шансе да се избори са њима. Иако знамо да не постоји, надамо се чуду, неком позитивном опсервационом ефекту, истом оном из квантне механике када сами чин посматрања мења статус посматраног. Чуда се ретко дешавају.

Два дана касније на сахрани срећемо остале другове из генерације, не поздрављамо се нешто посебно јер се све чешће срећемо а растајемо уз видимо се поново на сахрани. Овога пута смо одмах спаковали ранце и отишли на Свету Гору и Хиландар. Ујутру су нас у луци сачекали монаси и радници који раде на обнављању 2004. знатно оштећеног монумента српске баштине.

Остављамо ствари у лепу и чисту спаваону и одлазимо у обилазак. Врело је, сунце пече, али црни борови, виногради и маслињаци на све стране. Врућина нам не смета, има чесама да се успут окрепимо и охладимо, има толико тога да се види: Тројеручица, Костурница са лобањама и костима монаха, Душанов крст, царска маслина, место светог Симеона... Хиландар као колевка српске писмености, преводилачке и преписивачке делатности, као зачетак српске средњовековне правне државе, дипломатије, медицине и фармације. Срећемо Бугаре, Грке, Русе, Енглезе који су променили веру и име. Сви пријатељски поздрављају али сви су заузети собом, не другима. Нама се Коко Бил јави или у причи или у сећању. Сећање нико не прекида, нико не гњави, нико не запиткује, сви једнаки и умерени, тишина и мир на све стране. Прашњавим путем стижемо до грчких манастира. Једна реч која мења значење. Монаси неуморно крече своје ћелије на плус 36 степени, ми окрепљујемо наше хладном водом и ратлуком, а мог доброг Коко Била уби оно које тиме убије и себе.

После обиласка одлазимо у цркву. Седимо ћутке и као да сортирамо фајлове у глави. Неважне бришемо да не заузимају временом ограничени капацитет, неке убацујемо у архиву. Коко Бил жив и на самрти и касније као да хоће да нам каже шта је битно а шта најбитније, како је лепо без мобилног и Интернета у овој цркви, како је лепо после толико година поново бити недоступан, како смо јуче јурили за лоптом у школском дворишту,а четрдесет седма година живота никада-неће-доћи јер је далеко, колико је потребно да човек буде срећан, вероватно онолико колико има а не колико иска, Коко Бил, Коко Бил, како неко служи Богу, неко народу, неко себи, неко новом моделу мобилног телефона; како неко ради целога живота да би остварио сан, како неко сања прошла времена, како неко гледа у будућа и губи сваку наду, како неко нађе мир пре вечнога а неко никада; како неко склопи очи да би их отворио другима. Тога на Светој Гори има у изобиљу. Свако може да нађе макар део онога што у себи током времена занемари. Мир, спокој, једноставност, умереност, преданост, одрицање, службу некоме или због нечега. Све то заједно на једном месту, довољно је и једно ноћење да се осети. Зато знам да и даље пуцаш и опомињеш, Коко Бил, и хвала ти на томе. Хвала ти на дружењу, времену, на твом хумору и првом одласку на Свету Гору.