Корисник услуга једне швајцарске фирме која се бави утврђивањем порекла генетским методама пише: „За месец дана сам сазнао да је моје оригинално име Морисон. Порекло Морисон клана може се уназад наћи све до ере Викинга. У ствари, моје галско име је McMathan (Медвед), мој предак је у време тридесетогодишњих ратова као војник дошао у Немачку и оженио се. Како нико није разумео његово презиме, он га мења у садашње, Moritz”.

Та иста фирма и њихова истраживања помињу се и у једном НИН-овом тексту. Ова фирма нуди анализу ДНК и хаплотипизацију којом можете поредити сопствени генетски материјал са ДНК-профилима других који се налазе, како сама фирма каже, у највећој светској бази података. При томе су хаплогрупе нешто као огромни огранци људског родовног стабла који показују како су се људске популације кретале тачно дефинишући географско подручје. Ако су хаплогрупе делови родовног стабла онда су хаплотипови лишће на том стаблу тако да можете сазнати одакле потичете тј. коме племену је ваш предак припадао. На тај начин и другим помоћним методама добијате информације и о мајчиној и очевој линији која омогућава утврђивање „рођака по генима” тј. са киме све делите заједничке претке.

Овакав начин евалуације порекла сигурно многима смета: због расистичке теорије нациста, због сазнања да генетски припадате неком клану а да вам та припадност понекад није по вољи. Зато свака особа треба сама да одлучи да ли и колико жели да зна о свом генетском профилу и пореклу. Оно што је битно јесте да ваше индивидуално генетско порекло не дефинише вашу историјско-антрополошку-религиозно-језичку-родољубиву-навијачку и остале категоризације и припадност.

У тексту се описује наше порекло и наводе паралеле са неким нашим јужним суседима. Просечан становник Србије је мешавина Словена, Илира, Тевтона, Келта, Феничана, Хелена па чак и Викинга. Истраживање је рађено док су Србија и Црна Гора биле једна држава, а у генетски профил је укључено и становништво Косово и Метохије. Ипак, ако је веровати подацима (из табеле) види се у којој су мери миграције, ратови, потрага за храном и радом утицали на прилагођавање, мешање и срођивање.

Писао сам фирми да ми пошаљу оригиналне резултате или научну публикацију (нажалост без одговора), јер било би пожељно видети и профил наших западних комшија. Оно што је интересантно су чињенице да са многима са којима смо доскора ратовали имамо заједничке сроднике плус да и они са друге стране пољане нису остали имуни на последице међусобног мешања крви. Да ли овакав начин откривања сличности и разлика мења наш и њихов идентитет, перцепцију и толеранцију према својим и туђима? Да ли би све изгледало другачије, да ли би се у финалу државног Купа срели ФК Партизан и НК Нафта Лендава, а не Партизан и Севојно? Колико пута дневно се питамо куда иде наша земља док се у исто време трудимо да очувамо идентитет и државу? Имамо ли план када и врапци знају да због очајног наталитета и сталног исељавања у Србији годишње нестане 50.000 људи? Град величине Сремске Митровице.

Хоће ли се зато о српском народу у будућности причати као о древном? Можда ће 2525. године Минг Јао из Сечуана написати: „За само пет минута сам сазнао да је пре 486 година мој предак дошао из Србије у Кину. Захваљујући генетској фирми сазнао сам да се звао Михајло Јовановић и да је припадао старом народу Срба. Како је у Србији био најбољи студент у класи, а није имао посао остао је овде, запослио и оженио. Игром случаја, крајем 20. века један мој други предак из Кине отишао је у Србију, тамо остао тако да их сада тамо има скоро 120 милиона. Идуће недеље играју финале светског првенства у фудбалу против Сан Марина.

Све зависи од плана.