Кад отворим очи – шта видим… Онај који руководи свим и свачим, који одлучује ко ће кад да се роди и кад ће да умре, тај коме се кад смо слаби и уплашени молимо, а кад смо бесни и силни на њега хулимо – ових дана нас је као у оној бајци бацио у ЛЕД… Додуше, знам човека из једног села који проверено тврди да иза свега овога стоје Американци, за Русе је сигуран да су недужни… Човек је више од двадесет година радио као ,,баба сера” у једној америчкој војној бази у Немачкој, док га нису открили да краде тоалет папир и без права на пензију га наглавачке избацили напоље. Е, он, тај човек који најбоље познаје и највише мрзи Амере тврди да су они још док је он био њихов измислили справе којима руководе где ће и какво време да буде… Питам се, колики је то курварлук – овамо као брину за Европу и за целу еврозону, фолирају се да хоће да помогну – а својим метеоролошким справама целу ту исту јадну Европу заковали ледом, толико да се једва мичемо и само што не поцркамо… Ако им већ тешко иде да у Сирији уведу демократију као што су то успешно урадили у Либији, и на толико места по свету, ако је тачно то што прича тај човек кога познајем – са зимоћом, са мразом који прети да нам замрзне срца, и са ЛЕДОМ, сто посто им иде од руке.

Али мени је један други ЛЕД ових дана донео радост. Са великим ризиком да се не стровалимо у ладну Мораву Овчарско-кабларске клисуре, или да не останемо завејани у вијугама „Шарганске осмице” – са Пеђом, Недељком и Јеленом први пут сам се попео на Мокру Гору. У мећави која нас је пратила од Ужица закуцао сам на порту дрвеног града култног светског и српског редитеља, великог неимара и градитеља, професора и фронтмена чувеног оркестра који наступа од Латинске Америке до Сочија, одакле се вратио дан пре мог доласка на Мећавник – Емира Кустурице.

Упознао сам га давно, пре више од три деценије. Као студент филмске режије дошао је да обиђе снимање филма ,,Партизанска ескадрила” и пријатеља свог оца, чувеног Џона Форда југословенског филма, драгог и великог Хајрудина Шибу Крвавца. И један и други смо тада били млади, високи и лепи. Ја сам био храбри авијатичар и митраљезац Далибор у кога су биле заљубљене све матуранткиње генерације 1977. а он тек анонимни студент филмске режије у Прагу.

Прошло је толико година а наши путеви се нигде и никако нису укрстили сем спорадичних и случајних сусрета сваке пете године. Уместо мене, главне улоге у његовим филмовима играли су Мики Манојловић, Лаза Ристовски и Аца Берчек. Снагом свог талента и како сам каже – смислом да свету у одређеном тренутку понуди оно што жели да види – он се заслужено попео на сам светски пиједестал филмске уметности и бизниса, закићен ,,палмама”, хваљен и слављен од најбољих и неприкосновених филмских критичара и естета – а ја сам остао загубљен у густишу мојих моравских врбака у које сам заљубљен.

Његови филмови су се приказивали у најелитнијим светским биоскопским дворанама – а моји на редовним аутобуским линијама Доња Омашница – Цирих. Причао ми је један човек који је јесенас путовао код ћерке у Шведску, па је ишао аутобусом зато што је унучићима понео у бункеру за торбе кацу са киселим купусом, засољеног да га тамо само налију да се на релацији село Багрдан – Стокхолм цела моја серија ,,Село гори” од 89 епизода одврти комплетна, тако да за Милета Китића и Митра Мирића остане да певају само десетак километара до одредишта. Кад их нико нити гледа нити слуша, кад утрнулих дупета од предугачког пута сви једва чекају да спусте ђон на тло краљевине Шведске.

Емира сам замолио да погледа радну верзију дебитантског филма ЛЕД који је по мојој монодрами од пре четрдесет година – режирала моја ћерка Јелена Бајић-Јочић, и он је то прихватио. Све је било веома лепо. Емир је одгледао цео филм. Док је ишла пројекција кришом сам га гледао – није се мешкољио, није се мрштио, а није ни дремао. Размишљао сам о томе колико је добро и величанствено што је тај човек ту, на том мокрогорском ћувику, тамо поред плаховите Дрине где гради Андрић-град, што је са нама, што је наш и што га таквог какав је имамо, наша култура, наша држава, сви ми... Шта је после пројекције рекао – нећу да кажем. Не би било у реду, ипак – отац сам. Неко би рекао да сам пристрасан, да увеличавам ствари. Када филм ЛЕД буде почео да се приказује – знаћемо сви.