Sedim na klupi u parku i, uz pivo, ćaskam sa pametnim i dobrim čovekom, pride umetnikom. Razgovaramo o ljudima, ovim današnjim, i o nerazumevanju.

On mi kaže: „Ma, ljudi pate od upoređivanja. To je glavna boljka.” Pitam ga kako to misli, i čovek mi fino objasni: „Naprave novi model mobilnog telefona, jako mali i zgodan za rukovanje. Objave sliku proizvoda na Internetu ili u novinama. Ali, na slici nije samo mob, nego i kutija šibica pored njega. Jedino tako naš veseli savremenik počne da pojmi koliki je taj telefon. To što su precizne dimenzije date pored – mačku o rep, čovek trokira kad treba da misli o predmetu kao takvom, da se bavi onim što ta stvar sama po sebi jeste. A onda, vidiš, ima i drugačijih slika, onih bez šibica. To je verovatno velika greška. Jer, kad kutijice nema, onda je posmatrač sam izmisli. A on to čini posve proizvoljno i bezbrižno, prvim što napipa kad gurne ruku u džep jakne. Ili džep mašte. I tako, nijedna stvar – ili, pak, čovek – nije nešto, nego samo ’nešto u odnosu na nešto drugo’ i samo tako može da se nastani u posmatračevu svest.” Pade mi na pamet ona filozofska „fora” da dobro takođe ništa ne bi značilo da nema zla, i obrnuto, te da samo zbog postojanja onog drugog uopšte i znamo šta je ono prvo. Izmamio sam mu osmeh. „Nije to ta priča. Ja govorim o tome da nam lokomotiva nikako ne pomaže da razumemo šta je čarapa.”

Onda ja njemu kažem: „Čini mi se da ljudi pate od svrstavanja. I to je među glavnim boljkama.” Sad on mene pita na šta tačno mislim. Objašnjavam: „Kažu ti, još kad si klinac, da ne mešaš babe i žabe. Matori vole te poslovice, to je njima neprikosnovenije od zakona fizike – a meni to ne zvuči pametnije od onog drugog fazona sa žabama, kad kažu: ‘Ko uhvati i ubije žabu, umre mu majka’! Sećam se da sam jednom pitao nekog dečaka da li to znači da onome ko ne ubije žabu majka živi večno. Ali, nazad na druženje žaba i baba, neki ljudi od puke poslovice naprave životno ubeđenje, po kome istog trena kad u sobu staračkog doma slučajno uskoči neka žaba – nastane rascep u prostor-vreme-kontinuumu. U stvari, jedino što se stvarno dešava jeste prečesta ljudska nezgoda da prihvati postojanje nekakve eventualne ustanove koja zbrinjava i babe i žabe – i da je nekako imenuje. Jer, za sve mora da postoji ime. Ako ne znamo kako se nešto zove, onda to ‘nešto’ nema ni smisla i ne treba da postoji. Samo, tu ima jedna kvaka. U neka stara vremena, kad čovek ne ume da prepozna i objasni nešto on kaže: ‘To je Bog. To je stvorila viša sila’. A danas, kad dođe u istu nelagodnost, kaže: ‘To je budalaština. To je stvorila neka budala’. Više mi se dopadao taj stari čovek – makar se, od sve naivnosti, pošteno čudio kad nije umeo drugačije.”

Mom sagovorniku palo je na pamet da je podvođenje pod „višu silu” takođe neka sorta svrstavanja. Sad je on meni izmamio osmeh. „Nije to ta priča, druže. Svi fanovi ‘više sile ‘podrazumevaju da ona ima razlog i da njeni ‘proizvodi’ imaju smisao. A ovaj deli svet na njemu pojmljivo i na gluposti. Sve je ili ‘nešto za njega’, ili nije ništa.”

Tada je neki zabradeli čiča pošao da zameni praznu flašu za punu i počastio nas svojim zakrvavljenim pogledom. I sve je bilo tu: našu priču merio je „činjenicom” da smo, kao i sva mladež, okoreli drogaši, a kako mu sama priča ništa nije značila – zaključio je da lupetamo. Taj isti svakog dana sedi i pije ispred iste te prodavnice, a povremeno se i valja po betonu ili iz nosa iskopava municiju kojom gađa prolaznike. Međutim, ako ga ponudiš pivom, odgovoriće ti i šta je Bog, i gde vlast greši, i kako treba sa ženama. A zna i odgovor na dilemu mog prijatelja Protića – zašto je ona stvar najkruća toliko i toliko metara pod zemljom, na toj i toj temperaturi. E zato on, za razliku od mog sagovornika i mene, nikad nema problem sa ljudima.