Седим на клупи у парку и, уз пиво, ћаскам са паметним и добрим човеком, приде уметником. Разговарамо о људима, овим данашњим, и о неразумевању.

Он ми каже: „Ма, људи пате од упоређивања. То је главна бољка.” Питам га како то мисли, и човек ми фино објасни: „Направе нови модел мобилног телефона, јако мали и згодан за руковање. Објаве слику производа на Интернету или у новинама. Али, на слици није само моб, него и кутија шибица поред њега. Једино тако наш весели савременик почне да појми колики је тај телефон. То што су прецизне димензије дате поред – мачку о реп, човек трокира кад треба да мисли о предмету као таквом, да се бави оним што та ствар сама по себи јесте. А онда, видиш, има и другачијих слика, оних без шибица. То је вероватно велика грешка. Јер, кад кутијице нема, онда је посматрач сам измисли. А он то чини посве произвољно и безбрижно, првим што напипа кад гурне руку у џеп јакне. Или џеп маште. И тако, ниједна ствар – или, пак, човек – није нешто, него само ’нешто у односу на нешто друго’ и само тако може да се настани у посматрачеву свест.” Паде ми на памет она филозофска „фора” да добро такође ништа не би значило да нема зла, и обрнуто, те да само због постојања оног другог уопште и знамо шта је оно прво. Измамио сам му осмех. „Није то та прича. Ја говорим о томе да нам локомотива никако не помаже да разумемо шта је чарапа.”

Онда ја њему кажем: „Чини ми се да људи пате од сврставања. И то је међу главним бољкама.” Сад он мене пита на шта тачно мислим. Објашњавам: „Кажу ти, још кад си клинац, да не мешаш бабе и жабе. Матори воле те пословице, то је њима неприкосновеније од закона физике – а мени то не звучи паметније од оног другог фазона са жабама, кад кажу: ‘Ко ухвати и убије жабу, умре му мајка’! Сећам се да сам једном питао неког дечака да ли то значи да ономе ко не убије жабу мајка живи вечно. Али, назад на дружење жаба и баба, неки људи од пуке пословице направе животно убеђење, по коме истог трена кад у собу старачког дома случајно ускочи нека жаба – настане расцеп у простор-време-континууму. У ствари, једино што се стварно дешава јесте пречеста људска незгода да прихвати постојање некакве евентуалне установе која збрињава и бабе и жабе – и да је некако именује. Јер, за све мора да постоји име. Ако не знамо како се нешто зове, онда то ‘нешто’ нема ни смисла и не треба да постоји. Само, ту има једна квака. У нека стара времена, кад човек не уме да препозна и објасни нешто он каже: ‘То је Бог. То је створила виша сила’. А данас, кад дође у исту нелагодност, каже: ‘То је будалаштина. То је створила нека будала’. Више ми се допадао тај стари човек – макар се, од све наивности, поштено чудио кад није умео другачије.”

Мом саговорнику пало је на памет да је подвођење под „вишу силу” такође нека сорта сврставања. Сад је он мени измамио осмех. „Није то та прича, друже. Сви фанови ‘више силе ‘подразумевају да она има разлог и да њени ‘производи’ имају смисао. А овај дели свет на њему појмљиво и на глупости. Све је или ‘нешто за њега’, или није ништа.”

Тада је неки забрадели чича пошао да замени празну флашу за пуну и почастио нас својим закрвављеним погледом. И све је било ту: нашу причу мерио је „чињеницом” да смо, као и сва младеж, окорели дрогаши, а како му сама прича ништа није значила – закључио је да лупетамо. Тај исти сваког дана седи и пије испред исте те продавнице, а повремено се и ваља по бетону или из носа ископава муницију којом гађа пролазнике. Међутим, ако га понудиш пивом, одговориће ти и шта је Бог, и где власт греши, и како треба са женама. А зна и одговор на дилему мог пријатеља Протића – зашто је она ствар најкрућа толико и толико метара под земљом, на тој и тој температури. Е зато он, за разлику од мог саговорника и мене, никад нема проблем са људима.