Над шпоретима су некад висиле „куварице”. Уз везени цртеж биле су изреке свакодневне мудрости у домаћинству. Најславнија је она „Куварице, мање збори да ти ручак не загори!” Али, најоригиналнију је на смедеревској пијаци, раних шездесетих прошлог века, открио документариста Петар Ђурић. На тезги „трукованих” матрица за вез нашао је овај бисер: „Домаћице, не зајми зачин, јер није начин!”

Капиталан налаз: он доказује да у нашој народној традицији постоји нарочито осећање префињености, животност стила.

Јављају ми ових дана пријатељи из Новог Сада да су изреку о начину фином применили у политичком дијалогу. У једној библиотеци већ двадесет година управник је био исти човек. Као што библиотекар ваља да буде, овај је чувар књижевног блага новосадског животног круга, умни беседник, обзиран промотор књижевног живота на трибинама библиотеке. Што је дуже био директор то је више пазио на Веберово правило бирократизације које гласи: „Што је више (тапацираних) врата до уласка у канцеларију неког шефа, или шефића, то је он већи „бонапартиста” Наш се директор, да би проширио радне просторе у библиотеци, одселио на мансарду. Ту у адаптираном тавану из 18. века, под потцрепним ламперијама сместио је свој „кабинет”.

Често смо говорили да је сталност овог стручњака на свом радном месту доказ да не владају код нас и у време „демократије” баш увек партијски критеријуми. Смене власти су потврђивале да је то тачно. Општински начелници поменутог стручњака нису дирали, иако су били различитих партија. Али стигла је и година 2011. Сад је овај последњи стручњак однесен олујином партијашења.

Најпре су му послали упут да њима вољом народа припада једно радно место баш ту у библиотеци. Директор прими тог младића. Изиђе му у сусрет вишеструко. Кад се навршило годину дана, каже анегдота – улази шефу младунац и каже: „Моја партија је одлучила да ја постанем в. д. директора, а ви до петка да испразните своје фиоке и уступите ми свој кабинет!“

***

Група јавних радника у Новом Саду тад покрене питање префињености стила у политици: „Ми не оспоравамо право ваше странке на партијско власништво јавних функција. Али нас по слову најоригиналније српске „куварице” тангира ваш начин. А ваља знати да свака наша домаћица зна да треба имати стила (начина) при зачињању јела...

У чему је стилска грешка? У бруталној изненадности партијске мере. Намеће ми се питање: хоће ли опет почети „партијаши” да машу својим књижицама. Раде Шошкић је године 1962. код Осипаонице на рампи видео младог возача како изазива судар. Кад му је саобраћајац пришао да га запише, овај је извадио из блузе малу црвену партијску књижицу и дрекнуо: „Одби! Знаш ли ти ко сам ја!”. Ако хоће, разлика је само „у диференцији”: онда је махао једнопартијском а сад маше вишепартијском књижицом. Но, остала је суштина, оне су увек партијске. Власничке. Стара власништва, нови власници.

У читавој овој борби с ветрењачама коју воде бранитељи очишћеног стручњака, нема неких громовитих аргумената. Као и увек кад је реч о стилу, ствар је у финесама. Уместо да на врх куће „која припада њима” (а нека им припада ако је у томе смисао парламентаризма) доведу неког од у њој радно присутних својих чланова, они се опредељују за тактику кукавичјег јајета. Убацују своју душу у припадајућу им установу да се онде улежи па да скочи од почетништва на сам врх. У томе има нечег немилог. То нешто „није начин”.