Na kraju stare i na početku nove godine, podvučemo ,,ko smo, šta smo" crtu - rekoše onomad da na osnovu toga Deda Mraz rešava kom opanci, kom obojci, kom ništa. Ima smisla ta bajka: džabe introspekcija ako nas drugi vrednuju drugačije. Sva sreća pa se na primeru nedavne izložbe fotografija Georgiosa Kastagelosa jasno vidi da to vrednovanje ponekad mnogo više govori o samom autoru/sudiji, nego o nama.

Teofil reče u jednom intervjuu kako nikada ne bi napisao kolumnu o stvarima u koje se ne razume. Slažem se, pa zato neću da komentarišem ,,tehnički" kvalitet fotografija ili njihovu umetničku vrednost. Međutim, socijalna konotacija i poruka izložbe većsu bliskije prirodi mog angažmana, a osim toga - kritika je na kritičarima, a utisak na svakome. Recite da sam namćor, ali ako neko izložbu nazove ,,Lutanja Balkanom", a izloži sve sam jad i bedu, geto-naselja i čemer, čovek se iskreno zapita čemu to. Lutanje - to je ono kad ideš bez cilja, tako? Onda je foto-putopis vizuelni dokument o svemu na šta si naišao a bilo je vredno pažnje. Ovaj čovek veli da Balkan privlači pažnju samo prljavštinom i sjebanim osmesima. Ništa folklor, ništa kulturne znamenitosti - nula bambija, toboganski rečeno. Samo bregovićevska tragikomična idila, samo štroka i beznađe, samo potcrtavanje momenta da je nada koja se vidi u ponekim očima sasvim uzaludna, pa zato treba da rasplače neku stariju gospođu, uvek ornu darida zbog Kasandrine zle kobi - ali nikadda kupi ni Unicefovu novogodišnju čestitku čiji prihod ide gladnoj deci.

Budući da bi čak i najokoreliji lokalni pesimista umeo da uputi stranca ka iole vedrijim prizorima, ovde nikako nije reč o nasumičnoj šetnji Balkanom, već o krajnje ciljanom obilasku znamenitih mesta dna egzistencije. Dakle, ni govora o ,,lutanju" iz naslova. To jest, još gore: naslov sugeriše da kako god da kreneš Balkanom, a ono stalno atmosfera iz stripa Alan Ford. To žestoko podseća na silnu gomilu programa za socijalizaciju manjina - koji, pod maskom iskrene brige za nesrećne (ili unesrećene!), u stvari kao da žele da ti ljudi zadrže svoj status doveka, kako bi uvek služili kao cirkusko čudo, kao Džon Merik iz starog filma ,,Čovek-slon", kao razlog da uljuljkani debeljani pokažu humanost. Avaj, ljudskom bedom gotovo se nikad nije uverljivo bavio onaj koga ta nesreća lično ne dotiče: samo su sapatnici stvarni saputnici. Tlačen na jedan način razume tlačenog na neki drugi način, ma kako različiti načini bili, obespravljenom ključa krv kad sluša obespravljenog - međutim, slaba vajda od krokodilskih suza kad ih roni slon. Na stranu sva lepota našeg regiona - ako to nekoga ostavlja ravnodušnim a oftamolog nema primedbi, ali kako je moguće, ako su već ljudi meta objektiva, ne primetiti naš socijalni kontrast - toliko drastičan da se vidi i na satelitskom snimku? Zašto bahati tajkuni nisu jednako stvaran činilac ovdašnjeg pejzaža, kad jesu? Ili nadaleko čuveni ,,noćni život" na splavovima - gde moderni Haroni puno radno vreme prevoze duše u kulturološki pakao ?

Odgovor je jasan: zato što to nije nikakav endemski izum Balkana, ,,kraljevića i prosjaka" ima svugde. Stoga takva izložba ne bi privukla pažnju nekom Francuzu ili Englezu. Međutim, ako neku tačku globusa naprosto proglasiš pretužnom i beznadežno sirotom, e onda... pa, ni onda se niko dublje i stvarnije ne zainteresuje za problem. Ali dobiješ poene i poštovanje što si tako samilostan i dobar, pa pomažeš da ljudska patnja ne prođe neprimećeno. To je kao kad dete sasvim promaši temu pismenog, ali mu nastavnik ipak da peticu - jer je darovit. Ukratko – bilo bi i inspirativno i važno prikazati strahotu i bol Balkana nekome ko za to ne zna, ali to se sasvim sigurno ne radi tako što se fotografišu mesta i ljudi tipični za apsolutno SVAKI geto na svetu, a ne za neki posebni lokalitet. Poštenije je priznati da te nečije muke nimalo ne dotiču, nego krajnje površno i naivno glumatati saosećanje potenciranjem opštih mesta.

Mi nismo baš toliko neugledni. Mislim... nismo, zar ne?

Želim Vam Novu godinu.