Стојим у чистом, пространом ходнику локалне болнице, читам пажљиво плакате о третманима разних болести, покушавајући да не мислим на сусрет са болесном мајком коју болничарка тренутно пресвлачи, али зебња постаје све већа, заглушује љубазни глас који ми говори: „Уђите, завршила сам…”.

Улазим у собу, прилазим кревету, али не ја, него неко други, ко има снаге да савлада ерупцију туге пред слабашним лицем које ме не препознаје и зове непознатим именом. „То сам ја, Славко…”. Убеђивао је онај други, као да је било најважније да ме препозна, и да ће њена температура, мршавост и кашаљ некако нестати када се буде сетила да пред њом стоји најмлађи син. Сви покушаји да је дозовем били су безуспешни, као што је било безуспешно уверавање доктора да је ситуација веома озбиљна и са мало наде…

Наду сам имао све већу и решеност да ће јој бити боље, иако се, мимо моје воље, при повратку у родну кућу, где ме је чекао најстарији брат, преда мном почео одвијати неки чудан филм догађаја у коме као да су отпадали сви небитни детаљи мога живота, као нека шарена лажа, која је чврстим слојем покривала, чежњу за небом под којим сам рођен, оцем кога одавно нема и мајком која је увек, својом љубављу и молитвама, као штит била уз нас. Као сваки непослушни син, то нисам могао знати тада, а сада, када се њен одлазак приближио, осетио сам страховиту празнину и неподношљив бол да њене невидљиве подршке неће више бити и да нећу моћи бар мало да јој кажем колико је важна у нашим животима и да је све у реду и да ће све добро бити... Рекао бих јој да су сада тако неважни разлози који су ме прерано одвукли од куће, како су краткотрајни аплаузи, како дуже, много дуже траје утешни мирис њеног свеже печеног хлеба.

Следили су дуги дани у болници, још дуже ноћи. Поред нас (и доктора) за њен живот су се бориле и рођаке које су доносиле све оно што синови не би знали да спреме… И када је изгледало да је све готово, једног јутра ме је мајка поздравила радосно, седећи у кревету, на опште изненађење свих, нарочито стручног особља…није се изненадила жена која је лежала поред ње и која је, пар дана раније, одлучила да остане који дан дуже у болници да јој се нађе… Нисам се изненадио ни ја, јер ми је постајало све јасније да у овој заједници љубави и међусобне пажње живот може само да траје, да се неће угасити.