Не могавши да се избори са дугогодишњим животним проблемима одлучио је да створи свој микросвет, више као одбрану а мање као повлачење.

У реалности, свео је број пријатеља са којима се виђао на нулу. У виртуелном свету круг пријатеља му се свакодневно повећавао и убрзо је достигао број од четири стотине.

А кренуло је овако:

Прво је приметио да прави све више компромиса, правдајући се пред собом да жели да буде толерантан и прилагодљив. Временом је постао спреман на разне врсте довијања да би опстао. Извлачио је из себе и неке особине које никад до тада није ни помишљао да има. А онда му се појавио проблем муцања док говори...

Због разних стресова које је имао на послу или би неконтролисано и бурно реаговао на свакодневне, ситније непредвиђене ситуације или би падао у депресивна стања. Престао је да има разумевања за комшијску небригу око хигијене зграде, која је све више подсећала на надреално осликану пепељару, контејнер за ђубре, а неретко и на тоалетну шољу, и ушао у озбиљне сукобе са комшилуком.

Имао је све мање времена, али и жеље да се бави својом породицом и њеним проблемима. Сматрао је да га ближњи не разумеју, не подржавају, да очекују од њега да је свемогућ, да се понашају према њему као да је штампач новца... Али и држава је то од њега очекивала. Управо је добио рачун за Инфостан који је бојкотовао 1999. године јер му је тада то тако било препоручено, а сада је нагомилани рачун стигао а он није у стању да га плати.

Примања су му умањена за шест процената, а трошкови живота увећани.

Фирма у којој је био запослен није добро радила и све се климало.

Народски речено „прс’о” је.

Да би избегао честе сукобе са окружењем одлучио је да створи свој микросвет. Одлазио је на посао и обављао га као робот – без сувишне комуникације са колегама. Након радног времена враћао се у стан где је исти принцип применио и на своју породицу. Затворио би се у собичак у коме је његова жена држала даску за пеглање, прљав веш, метлу, усисивач... и у њега пребацио неки стари компјутер. У глувоћи те собице дописивао се до дубоко у ноћ са људима које не познаје. Са њима је „разговарао” о свему и свачему. Размењивао је мисли, ставове, искуства, а расправе у којима је учествовао нису га пуниле лошом енергијом већ, напротив, празниле су сву негативу коју је носио у себи. Чинило му се да никада није био тако отворен, искрен и спреман да искаже своје мишљење као са тим људима, који јесу били његови виртуелни пријатељи и био је свестан тога, али су га они једини суштински разумели. Тамо нико ни од кога није очекивао корист, али су сви били спремни да „чују” шта ко мисли, да „саслушају” став без насилног прекидања саговорника. Било је ту и љутње и неслагања са изреченим, па чак и вређања али... то све није могло да се пореди са оним што је доживљавао од својих познаника из реалног живота.

Када би угасио компјутер, настављао је да живи у свом виртуелном микросвету који се даље одвијао само у његовој глави. Ту му је можда било и најлепше, јер је могао да живи онако како је он хтео. Живот му се одвијао у правцима које је он сам бирао. Иако му се раније чинило да није креативна личност, препуштајући се маштарењу, открио је колико је то чаробан свет у коме може да оствари све оно што никад не би и неће моћи да учини у оном стварном, који му је био толико туђ и неразуман.

Једног јутра дошао је на посао где га је чекало обавештење да је добио отказ. Мирно је напустио канцеларију. Није узео своје ствари из фиоке. Није се поздравио ни са ким и кренуо је пешке ка кући. Поглед му се задржао на асфалту који је био препун отиснутих жвакаћих гума које су датирале још из двадесетог века и мешале се са двадесет и првим. Генерације жвакача свих националности, вероисповести, раса, политичких убеђења и опредељења... испљувавале су сажвакане гумене масе, обогаћене излучевинама њихових организама са ДНК подацима које су се, не марећи за међусобне разлике, спајале и утапале у асфалтну подлогу.

Помислио је да су тако сједињене имале шансу да живе вечно у разумевању и слози.

Подигао је поглед и схватио да хода улицом која није водила ка његовој кући.

Застао је на тренутак, а онда наставио да хода у непознатом правцу.