Могућност и дужност

Као једно од најизанђалијих општих места која најмање осликавају истину, у српском јавном говору све више се показује синтагма „грађанска дужност” у контексту говора о изборима. Уместо тога, гласање је грађанска могућност, што – још више од испотполовичне прошлогодишње излазности у другом кругу председничких избора – показује и прошлонедељна излазност у Земуну. Она би требало да буде главни утисак овог локалног политичког надметања. Колико год убедљиво звучао нечији тријумф са више од 50 одсто гласова, суштинскија од њега морала би бити чињеница да је, кад се све сабере и подели, обезбеђен са мање од 20 процената опредељених бирача. То што ће та чињеница убрзо бити углавном заборављена, само је делић механизма заборава који на српској политичкој сцени фантастично функционише. У овом случају окидачи за тај механизам налазиће се у бучним победним интерпретацијама које већ увелико заглушују, као и у томе што ће, по много чему судећи, земунски избори са оваквим резултатима вероватно послужити као увод у нешто много веће – превремене републичке изборе. Одиста, тешко да има реалполитичнијег геста од покушаја претакања двадесетак одсто подршке бирача у могућност обезбеђивања апсолутне власти.

Масовно одустајање Земунаца од помињане грађанске могућности у доброј мери јесте одустајање од стања какво је у књизи „Значење Саркозија” овако описао један од најзначајнијих новијих филозофа, Француз Ален Бадиу: „И тако, они иду и гласају за једног или другог кандидата међу којима нема разлика. Они су заправо потпуно дезоријентисани, како се показује када следећи пут промене своје мишљење, тек да виде. А опет, држава и једнодушни глас штампе, у својим коментарима гласања, представљају ту очигледну дезоријентацију као избор, на тај начин се ограђујући од сваке одговорности (...) Гласање тако ствара јединствену илузију која пролази ту дезоријентацију кроз лажни филтер избора.”

Заиста је потпуно разумљива бирачка апстиненција сваког ко не жели да учествује у одржавању хибридног прозападно-националистичког система који не нуди никакве економске мере за побољшање очајног животног стандарда, а што је формулација која може да се односи и на постојећу и на претходну власт. C тим што је актуелна наступила кудикамо одлучније у смислу спољне политике и односа спрам криминала и корупције. Али, што би рекао један народ, ,,од тога се не живи”. Штавише, ако неко гласа на изборима којима се не мења све већа глад, без обзира кога заокружио он је учествовао у бирању све веће глади, опште а често и сопствене.

Једини проблем овакве поставке јесте у томе што је и постојећа излазност од нешто више од трећине бирача с постојећим изборним законом довољна за демократску подршку једном привиду. И што би од укидања прага излазности тек много већа апстиненција можда могла суштински да доведе у питање легитимитет система. Али људи који не гласају по правилу су већи индивидуалци од оних који учествују и самим тим би се теже организовали да заједно дођу до обесмишљавајуће неизлазности, почев од тога што многе од њих таква акција зацело не занима. Пошто је све већ тако, лако може да настане још један парадокс каквима српска политичка сцена већ деценијама обилује. Разумљивим игнорисањем система у који не верују, грађани, у случају да се недељно земунско искуство испостави као pars pro toto за превремене државне изборе, практично могу да потпомогну успостављању својеврсне диктатуре. Како би се другачије назвао однос у којем би се са подршком 20 одсто бирача вршила апсолутна власт? Ваљда је суштина демократије у томе да би о власти требало да одлучи већина, а не мањина. И, тек у поменутим околностима, ако до њих дође, разне грађанске могућности стварно би прешле у грађанске дужности.