На маргинама хуманитета

Ноћна мора и вечна дилема сваког писца гласи: хоће ли се на књижевној вечери скупити критична маса од петнаест комада публике, са све стрином и најбољим другарима којима је платио да дођу, како наступање не би попримило размере озбиљнијег понижења.

Док писац тако у очајању пребројава по сали по којој звук и даље одзвања, организатор му обично прича нешто о томе како баш те вечери у њиховом месту наступају „Звезде Гранда”, па, као, сви који би похрлили на књижевно вече су отишли на концерт, пу малера! Или су их нешто испалили у локалним новинама па им нису објавили оглас на време. Или се баш у том тренутку игра нека ултрамега важна утакмица. Или Ноле игра неко финале јер, поштено речено, тешко је убости дан кад Ноле не игра неко финале, тако да је то идеално оправдање. Сироти организатори увек мисле да су они криви. А и писцу је некако лакше да мрко гледа организатора, јер неко мора да буде крив.

Ипак, питање гласи: зашто публика не долази на књижевне вечери? До кога је ту кривица? Какве су наше књижевне вечери? Да ли писац уопште треба да излази из своје собе и да наступа? Има ли смисла да потегне неколико стотина километара да би, у интимној атмосфери, прочитао неколико песама пред десетак случајно затечених грађана? И да ли народу књига треба? Ако му треба, зашто му треба? И каква књига народу треба? Или, сасвим обрнуто, какав народ је потребан књизи?

Много је ту питања, слажем се, а мало правих одговора. Кренимо од тога како изгледа једно класично књижевно вече. Дођу, тако, писац и књижевни критичар. Ако је писац већег калибра, дођу богме и два критичара, па и три. И шта вам се онда деси? Свиђа вам се писац Н. Н., дошли сте на књижевно вече да га видите и чујете, али заправо га углавном гледате како се претвара да му је неугодно док га она два или три критичара хвале, сваки по четрдесет и пет минута, у излагању које бисте тешко могли да разумете и да вам је предочено у писаној форми. И тако, док вас обухвата свраб, слушате како је овај роман модерни покушај уметничког уобличавања егзистенцијалног ништавила, како подмукло дејство уметникове биографије прогања писца до те мере да постаје есенцијално одличје његовог стваралаштва, како је приповедачева тачка гледишта на временском плану приближена нашем савременом тренутку и проширеној пишчевој визури, те како је дотични у нашу литературу унео низ савремених тема обојених изузетно наглашеном атмосфером песимизма, амбијенте предграђа урбанитета, депоније живота, мотиве насиља, девијантне облике понашања, јунаке као друштвене аутсајдере на маргинама хуманитета.

Значи, сити сте се напричали. Ко је понео семенке или кокице, њему је мало лакше. Остали, једва живи. Само писцу лепо, жмирка некако срећан и умирен у свом егзистенцијалном ништавилу и сваког часа може да почне да преде. И таман кад су пробудили оног деду из последњег реда који је почео да хрче прегласно, долази и хајлајт вечери. Писац чита, некад и читавих пет минута! Читао би он можда и дуже, али мало му је неугодно јер зна да су вам се код куће већ раскрчкале сарме које сте оставили на кеца кад сте пошли, а и не би да вам квари утисак који су критичари оставили. Осим тога, у дотичној сали постоје само два температурна случаја: или висе сталактити са плафона уместо недостајућих сијалица или се муве онесвешћују од врућине и недостатка кисеоника. Није уметност за слабиће, то је јасно.

После ова два круга пакла следи и обавезни трећи, а он гласи: има ли неко из публике неко питање? Лагани швенк преко преживелих јасно говори да они имају само једно питање, које међутим немају снаге да изговоре: шта сам ја богу згрешио?

И тако, кад прогласите завршетак књижевне вечери, одушевљени аплауз вам је више него гарантован. Као што вам је гарантовано и то да ће организатори инсистирати да вас одведу на најбољи роштиљ у граду, као и да ће се у кафани неким чудом појавити петнаестак гладних људи које никад у животу видели нисте, и да ће вам увалити локалне часописе тешке око десет кила живе ваге и да ће за око пола сата сви бити солидно пијани па ће вас, богу хвала, некако у то време и заборавити. Оставиће вас да мислите ко ли плаћа ту вечеру кад су вам, уговарајући књижевно вече, сатима причали како су они једна сиромашна библиотека и могу да вам плате тек симболичан хонорар. Негде у зору, отежалог стомака од шприцера и роштиља и претрпаног ранца од књига локалних аутора, чекаћете аутобус да вас врати у ваш град где ћете објавити на „Фејсбуку” и „Твитеру” да сте имали још један успешан наступ и да сте се још једном са свог стваралачког Олимпа спустили међу народ.

Писац склон депресији, у неко такво јутро, пре него што оде кући, требало би да прође поред неке књижаре и да баци поглед на своје сопствено име у излогу. И тако, уљуљкан том сликом, може да оде да спава, па да после устане и да пише, уверен да ради најдивнији посао на свету, од необичне важности за планету као такву.