Вера у науку слична је, по Марфијевом закону, парчету хлеба које увек из руке пада на ону страну намазану машћу и посуту алевом паприком. Судбина идеја крајње је непредвидљива. Оно што је недавно била проверена истина у коју су се сви клели завршава, пре него што у њу и поверујемо, на отпаду научних заблуда.

Легендарно парче хлеба с машћу из детињства један је од примера из виртуелног музеја успомена похрањених у сећању моје генерације. Данас би га само неодговорна мајка која појма нема шта су то здравље и макробиотика дала своме чеду за ужину јер је свињска маст, по најновијим истраживањима, бела смрт. Дoнедавно смо се гадљиво одрицали бутера у корист здравог маргарина, али најновија истраживања посумњала су и у маргарин, због вештачких боја и емулгатора у њему.

Наравно да наука нису само наше прженице и намази већ поља подједнако обавијена математиком и мистиком, која изазивају дивљење и подозрење. Научне чињенице стварају чињеничке људе који полажу слепу веру у податке због којих не могу да осећају свет какав јесте док мистични састојци позивају на лудило. Научници често, због својих екстремних ставова, личе на лудаке који не презају да сруше наш свет сигурности у који смо слепо веровали. Али да није креативног лудила, не бисмо имали компјутере, теорију о великом праску, учење о простору-времену или Достојевског.

Могу да замислим како је било људима којима је речено да Земља није равна плоча већ лопта у свемиру на којој и они на супротној полулопти стоје чврсто ногама на тлу. У личној забезекнутости пред могућношћу клонирања препознајем у себи уплив митског мишљења оних старина који су подозриво мрдали главама пред телевизијским преносом првог човека на Месецу. Ма ’ајде богати, какав Месец, то су Американци снимили у неком студију!

Упркос фантастичним открићима, сведоци смо кризе науке и јавног оглашавања њених заблуда. Њена научност је постала спорна па, иако јој се дивимо, свакодневно се уверавамо да су јој истине климаве као дедини зуби. Брзо смењивање њених парадигми буди осећаје несигурности и неверице, карактеристичне за наше време уздрмано либералним капитализмом и сталним сељакањем капитала одавде довде. Економски номадизам и „пливајућа поља” научних истина у пакету доприносе планетарној анксиозности, депресији и осећању немира те не треба да изненађује што се развија магијска свест с талисманима, амулетима, веровањем у астрологију и дејство кристала. Фанатизам вере и невере у науку креће се од примера мог познаника који неком штекћућом справом мери дејства електромагнетних поља где год треба да седне и који је супрузи наложио да му (због негативног зрачења) све металне рајсфершлусе на фармеркама замени пластичним дугмићима па до, нећете веровати, у љубавним калваријама увек делотворног крилца слепог миша или оглашавања продаје привеска за срећу, успешан брак и нагло богаћење.

Часопис ,,Сајнтист” спровео је истраживање о томе колико његови читаоци верују у глобално загађење, еволуцију, вештачку оплодњу, открића о здравој исхрани. Њих око четрдесет одсто не верује, а тридесет одсто сумња, што показује да се наука некако одродила од човека, да нас је помало издала и постала аморални полигон сујете уместо да се привије на наше ране. Да ли ово неповерење указује на парадокс како је модеран човек постао примитиван или смо и сами открили да је наука често у служби политике и да лобира за нека открића искључиво из геостратешких побуда?

Како било, мораћемо да и ту дилему, неразрешену, носимо на рамену као Италијан мајмуна и да, расправљајући о истинама и лажима науке, забављамо друштванце на неком досадном слављу. Мој савет за оне који се сећају масти и хлеба из детињства: Намазати једно парче и посути га туцаном паприком, а при помисли на повишен холестерол испустити га на под и доказати да је Марфијев закон још увек света и доказива истина.