Прије неколико седмица Хрватски хелсиншки одбор Ивана Звонимира Чичка и Иве Банца покренуо је хајку против ,,Новости”, листа српске националне мањине, због насловне странице којом су се наругали авионима Хрватскога ратног зракопловства, који су се на некаквој вјежби сударили и пали. Без обзира на то што је ругалица била прилично банална и што су се прије Срба ње досјетили и у дневнику ХТВ-а, па чак и на некаквом бранитељском сајту, хајци су се прикључиле скоро све дневне новине, државни радио и телевизија, десне политичке странке, да би на крају и предсједник републике Иво Јосиповић, иначе љевичар, изјавио како је дотична насловница неукусна. Али шта је на тој страници неукусно, ако се на њој понавља нешто што су рекли и сви други? Наравно, да су се срушеним хрватским авионима наругали и Срби. Истина, ти су Срби грађани Републике Хрватске, па би то имали бити и њихови авиони, у једнакој мјери у којој су авиони и свих других који се наругаше. Али канда то нико није имао у виду. Никоме није на ум пало. Чичак је изјавио да у ,,Новостима” раде они који патолошки мрзе хрватски род, а дуж „лименки” у Запруђу се једнога јутра појавио големи црни графит, писан мирном руком, која се очито није плашила брзе полицијске акције или безбједносно освијештених грађана који би недјело могли пријавити: Србе на врбе. А испод тога клемпаво слово ,,У”, а у слову крст. Да се зна како иза свега стоји чврст Хрват и католик.

И тако се очас вријеме вратило, баш као да је деведесет и нека, па прође и три седмице, а да никоме није на ум пало да обрише ту срамоту са зида. Обични грађани би, вјерујте ми на ријеч, то и учинили. Дошли би с кантама и својеручно пребојили натпис, само кад би знали да им нико ништа неће. Или само кад би знали да опет неће наићи они који су графит исписали, а да полиције опет неће бити у близини. Међутим, није у обичним грађанима проблем. А није проблем ни у хулиганима, усташоидима или неонацистима, јер њих има на све стране, у свакој нормалној и мање нормалној земљи Европе. Само што су у неким земљама у формалној или неформалној коалицији с државним властима, а у другима су од тих власти прогоњени. У Хрватској, нажалост, постоји друштвени договор, ако већ не коалиција, између оних који владају земљом и оних који по зградама пишу усташке графите. То је разлог због којега ни полиција не интервенира и не брише овакве графите, за разлику од оних супротнога национал-шовинистичког предзнака, који се повремено појаве у источној Славонији или у Вуковару и о којима се извјештава у главном телевизијском дневнику.

Стотињак метара даље од „лименки” с усташким графитом, стоји већ данима џамбо плакат, један од неколико десетина, распоређених на истакнутим мјестима на прилазима, али и у самоме центру Загреба. Овим се плакатом рекламира коњички турнир, који се прошлог викенда одржао на градском хиподрому. Манифестација носи име Николе Тесле, а да не би било никакве дилеме о чему се ту ради, изнад имена и слике тога великог научника српскога рода и хрватске домовине, стоји натпис: „Турнир хрватско српске сурадње”. Отворено и смирено, као да се ради о нечему што се догађа већ стоти пут, без икакве патетике и пригодничарских нагласака, чак и мимо знања и подршке људи који су се свих ових година залагали за српскохрватску сарадњу, одржава се једно спортско такмичење, којим се симболички обиљежава један важан друштвени и цивилизацијски интерес.

Зурио сам у тај плакат, и свакодневно се загледам у њега некако сретан што је још увијек ту, јер је он за мене веће чудо од шовинистичког графита. Већ тачно пола свога живота гледам такве графите, писане из јужнославенских националних и националистичких перспектива, и навикнут сам на њих, као и на толеранцију сваке хрватске и српске власти према онима који их исписују. Али један коњички турнир – дакле не филмска, књижевна, новинарска или грађанска манифестација или фестивал – мало је чудо мирнодопског живота и нормалности. Попут онога првог кукуријека који жут извири испод снијега. И пролазе, тако, дани, а никога да нагрди плакат својим прљавим графитом. Онима који би то учинили, можда је турнир „хрватско српске сурадње” толико немогућ да га ни не виде покрај пута.