Погледи са стране

Зоран Христић

Немоћ домаћих макијавелиста

И даље наметнутим величањем прошлости Србија мисли да је крагујевачка ,,Застава” њен бренд

Жалосна и надасве непримерена кукњава око уласка у Европску унију завршиће се оног момента када образована Европа ,,баци поглед” на српске културне ресурсе и посети културни ,,рај” Србије у коме су се загубила дела Иве Андрића, Мокрањца, Љубице Марић, Паје Јовановића, Владе Величковића. У чији космички успех, као и у успех тенисера, дична држава није уложила ни динар. Паметна Србија би од културног дела Европе сакрила ,,Гранд параду”, или ,,Фарму”, да згранути гости не би мислили да су на другој планети удаљеној неколико светлосних година чак и од планете Марс.

Бавећи се политиком, Крагујевчани не схватају да ће Немачку мање памтити по ,,Опелу” или ,,Фолксвагену” а више по Бетовену, Гетеу или Хајнеу. Француска неће бити толико упамћена по ,,Реноу” колико по Волтеру, Дебисију, сликарима импресионизма чија једна слика достиже цену једне крагујевачке фабрике! Француска ће бити упамћена и по, нама недостижној, француској револуцији и нашој смешној копији Робеспјера.

Брука пропале социјалуправљачке крагујевачке фабрике ,,Застава” биће заборављена, а Крагујевац ће се у надолазећој памети памтити по Срејовићу, Мији Алексићу, Љуби Тадићу, Бори Дугићу или вајару Коки Јанковићу. И даље наметнутим величањем прошлости Србија мисли да је крагујевачка ,,Застава” њен бренд, а нема појма, или никоме не пада на памет, да овај народ подсети да је Крагујевац био прва престоница Србије, да је у Крагујевцу основан први српски парламент, као и први српски оркестар. У „покушају” да се одржи традиција, у Крагујевцу је основан и убрзо укинут камерни оркестар „Шлезингер” јер, дозволите мојој машти, као да су градски оци јурнули дерутним „југо Америка” како би у судару са искром културе изашли као победници. Закључак је да је неписмени Милош Обреновић био паметнији од данашњих проданих душа које себе називају интелектуалцима.

Данашња немоћ домаћих макијавелиста своди се и на употребу туђег талента и памети. Рецимо, једна наша сјајна композиторка била је, када је то било потребно, искоришћена за промоцију једне владајуће странке. Да ли ико може да замисли да она, која промовише нашу културу широм света, буде у председништву странке! Претпостављам да у оваквој констелацији не би пристала да буде „црна овца” наспрам крда набеђених „вукова” политике. Таман посла. Ко (осим једног песника) може да замисли тако нешто?

Али, кад смо код песника и песништва сетих се стихова видовитог Петра Пајића чији делови давно испеване песме „Срби и Србија” гласе:

Ја сам био у Србији,

Србија је на робији

...........................

Све су српске оранице

саме као удовице,

нит се оре, нит се жање,

Србије је све мање.

Зоран Христић
објављено: 10.02.2011.

Последњи коментари

Bozana Stanic | 10/02/2011 18:25

Bravo gospodine Hristicu, bravo Srdjane Veljkovicu. Kao osoba koja je studirala humanitarne nauke uvek sam se ljutila kad su me moji prijatelji inzenjeri pokusavali poduciti kako su tehnicke nauke prave nauke, a u humanitarne nauke se, eto, svaki obicni smrtnik razume (sta tu ima studirati). Nesretna su ona drustva u kojima razvoju tehnike i tehnologije ne prethode razvoji umetnosti i opste kulture. Sta ocekivati od nesrecnika, kome je u zivotu najveca investicija bila da kupi zimski kaput, da uradi sa parama koje dobije na lutriji? Ili od deteta kad mu date skupu igracku? Covek kome je vazniji razvitak svega drugog od sopstvenog razvitka nikad ne postane covek.

Мара Јовановић | 11/02/2011 10:03

Диван текст, као и увек, духовит и пун љубави према неким правим људима културног препорода нације. Ипак господине Христићу, мислите на тренутак као генерал, и музичар то може. Кад је град један оркестар и кад сви треба да се баве музиком (читај радом) јер то је услов живота (читај и рад и музика), шта радити да свако има лично достојанство - јасан је одговор (треба људима дати посао). Смисао индустрије није да одмени великане културе, јасно! Али морате од града направити оркестар- свако мора да има инструмент - свако мора да ради. И за немузикалне морате нешто да смислите, да размештају партитуре у оркестру, рецимо, да уреде салу. Важно је да човек има парче хлеба поштено зарађено. Разумите генерале прогреса, неки су и музичари. Сви људи морају да раде, зато су неке фабрике важне, оне су живот породица. Неки финансијери донели су на разне начине и музику у људске животе. Али ми ћемо сви увек памтити уметнике. Они нам говоре како да осећамо. Ја ипак пледирам за мало милости према раду.

momcilo ford | 11/02/2011 14:44

Kako su ovi vlastodrzci sklopili vladu-setite se-izasli su na ulicu i jasno rekli pojedinacno da svako od njih moze sa svima.Dakle,kao u ....... parku.!To je osnovni razlog zasto smo na tabeli zadnji,ili sportski receno ispali smo!Bezumni vlastodrzci sada prave strategiju za sledecu dekadu!Odgovorni,mladi i pametni angazujte se!!!