Ако је веровање у натприродне силе коришћено како би се људи лакше суочили са феноменима које нису могли да разумеју, онда су тајне службе формиране како би Срби лакше поимали своју ситуацију.

Отуд не треба да чуди да се у последње време често покрећу приче о томе како негативно приказивање Срба у холивудском филму проистиче из умешаности америчких тајних служби. Кључни аспект, а то је како су Срби приказани, далеко превазилази како капацитете ове колумне тако и доста ограничене могућности сагледавања проблема у нашој јавности која то искључиво тумачи сензационалистички. За почетак је поучно изнети неколико потврђених случајева у којима је ЦИА збиља била умешана у филмску индустрију.

Једна од опсесија српских филмских радника, и уопште уметника који иоле држе до себе, свакако јесте то да им службе раде о глави и да су самим тим неомиљене колеге и конкуренти заправо осведочени шпијуни. Сличан проблем задесио је оскаровку Кетрин Бигелоу и њеног сценаристу Марка Бола током прошле године. Наиме, они су тада оптужени да имају приступ тајним документима америчких служби захваљујући томе што Обамина администрација жели да искористи њихов филм о убиству Осаме Бин Ладена као предизборну пропаганду крајем ове године. Републиканци су ишли толико далеко да су их оптужили за хапшење и страдање неколико Пакистанаца чија су имена доспела у јавност захваљујући њиховом располагању информацијама.

С друге стране, ЦИА је заиста узела активно учешће у филмској продукцији на један крајње неочекиван начин. Данас се узима као историјска чињеница да је анимирани филм Животињска фарма из 1954. године настао захваљујући томе што га је финансирала ЦИА са шездесет процената буџета. Оно што остаје као дилема јесте да ли су аутори овог филма – Џон Хејлас и Џој Бечелор знали ко стоји иза ове продукције, али по свему судећи њихов пројекат се идеално уклапао у концепт антикомунистичке уметности који је ЦИА желела да подржи. Ову продукцију прате два куриозитета – ЦИА је за овај пројекат задужила Едварда Ханта који је касније за Никсонов рачун водио операцију Вотергејт а Орвелова удовица је наводно условила продају права тиме да јој се омогући упознавање са идолом Клерком Геблом.

Несумњиво најфилмичнија прича о преплитању филмске индустрије и америчких служби десила се 1979. године када су припадници Револуционарне гарде заузели америчку амбасаду у Техерану. Део запослених је успео да побегне из амбасаде и да се прво сакрије по становима већ отетих а потом у канадској амбасади и резиденцији. Специјалиста за прерушавање Тони Мендез добио је задатак да осмисли начин како да се Американци извуку из Техерана. На крају је одлучено да се фалсификују канадска документа и да се Американци извуку прерушени као Канађани.

У та зла времена међутим тешко је било наћи разлог зашто би Канађани отишли у Техеран. Мендезу пада на памет да покрене продуцентску кућу и почне реализацију лажног филмског пројекта. Рачунао је да филмаџије делују као довољно неозбиљне особе које не маре за политичке околности. Од стрип цртача Џека Кирбија узео је скице за пропали филмски пројекат Господар светлости по роману Роџера Зелазнија и променио му наслов у Арго. Испоставило се да ова прича захтева локације какве се заправо могу наћи у Ирану. Мендез је са сарадницима врло брзо основао фирму, дао огласе у еснафским новинама и кринка је била толико успешна да су са продуцентском кућом убрзо почели да контактирају сценаристи и глумци у потрази за послом.

Мендез се инфилтрирао у Иран, део опреме је прошверцовао са собом а остатак је пренет канадском дипломатском поштом. У резиденцији је спровео шминкање отетих Американаца и поучио их о новим канадским идентитетима. Крајем јануара 1980. успели су да се извуку као чланови канадске филмске екипе, регуларном авио-линијом са техеранског аеродрома. Пензионисани Мендез данас врло често ради као саветник на холивудским филмовима а ову причу ћемо крајем ове године гледати у филму Бена Афлека Арго.

Уколико имамо у виду колико су новца холивудски студији зарадили снимајући филмове о тајним агентима природно је да понекад морају да узврате услугу.