U želji da izrazi svoje nesnalaženje na plavom terenu na kom je igran Madrid open 2012, Novak Đoković je rekao: „Ili ću na teren izaći u kopačkama ili ću zvati Čaka Norisa da me posavetuje kako da igram na ovoj šljaci”. Pošto obojica nastupaju u filmu „Plaćenici 2”, srpski teniser je, izgovarajući citirane reči, o njihovom značenju imao i te kako jasnu sliku. Međutim, da li svi naši, sve (neiz)brojniji kazivači viceva o Čaku Norisu mogu da znaju šta tačno govore dok pričaju vic o njemu? I zašto su šale o ovom 72-godišnjem američkom tumaču uloga fizički supermoćnih likova kod nas „in” tek poslednjih godina, ako on nije viđen na filmu još od 2004? (Dok su vicevi o Čaku Norisu počeli da se šire internetom 2005, kod nas su jedine dve knjižice brzometnih dosetki o njemu objavljene 2010. i 2011.) Kao i mnogi drugi, i ovaj odgovor bi verovatno bio u nedovoljnoj osavremenjenosti i kontekstualizovanosti naše sredine, da ne zadire i u druga njena sve izraženija svojstva.

Svaki narod baštini izvesnu zalihu opštih mesta, ali reklo bi se da se devedesetih RTS kroz svoj Dnevnik trudio da takav način govora u nas postane sasvim dominantan. Bila je to neprirodna pojava, baš kao što su mnoge sintagme tipa „ničim izazvane sankcije”, iskovane u tadašnjem Dnevniku, za podlogu imale pomerenu sliku realnosti. Kao što u poluobnovljenom društvu opstaju mnoga svojstva njegove polutotalitarne faze, tako je sveprisutnost opštih mesta prebačena iz ovdašnjeg kraja 20. u početak 21. veka. Takva mentalna inercija može se (pre)često naći i na potencijalnim poligonima pismenosti i autentičnih jezičkih rešenja poput štampe.

O tome govori i sadržaj tekstova većine ovdašnjih novina, pune tuđih sintagmi kao što su „nemoguća misija”, „daske koje život znače”, „Zemlja izlazećeg sunca”, „šta god to značilo”… Manji problem s ovakvim jezičkim resursom je u njegovoj prečestoj upotrebi nego u tome što ona ukida preciznost izrečenog i umanjuje mu smisao.

Na primer, koliko ljudi zna šta je zift dok za nečiju kosu veli da je „zift crna”, ili koliko onih što izgovore „godine koje su pojeli skakavci” znaju tačno poreklo ove sintagme? A koji procenat ljudi što s ponosom viču da nisu sisali vesla imaju ideju zašto su upotrebili baš te reči? Zbog čega bi dokaz nečije nenaivnosti, na kraju krajeva, bio taj da on nikad nije pristupio krajnje ekscentričnoj radnji sisanja vesala?

Od masovne upotrebe opšteg mesta do masovne jezičke greške samo je korak. U oba slučaja posredi su „reči koje nemaju misaone podloge”, kako je to formulisao Andrić u „Znakovima pored puta”. U našoj sredini je sve više sintagmi u čijem korištenju je idejna baza toliko izostajala da su se redovno počele upotrebljavati pogrešno. Tako, recimo, poneko više ne čeka nekoga/nešto „kao ozebao sunce” već „kao ozeblo sunce”, a precizna tvrdnja da štogod (ne) drži vodu, često se bez razmišljanja prevrće u iskaz „(ne) pije vodu”. Najznačajnije je izvariran ipak idiom „ludi Nasta”, inače napravljen na osnovu jednog događaja s početka 19. veka. Naime, tada je izvesni Dorćolac Anastas na neobičan način dočekao Turke u Beogradu. Već odavno znatno korišćeniji, „ženski” vid dotičnog idioma skovan je valjda pošto je Nasta u nas češće žensko ime no muški nadimak. O širokom prisustvu tog, pogrešnog oblika svedoči i slučaj turbo-folk pevačice Jelene Karleuše. Njene koleginice je po tabloidnim medijima često prozivaju kao „Ludu Nastu”. Po mnogo čemu sudeći, ostaje još samo da se vidi kada će Čak Noris iz kolokvijalnog srpskog jezika imati veze s američkim glumcem baš koliko i Luda Nasta s Dorćolcem Anastasom.