Niko još nije uspeo da pobegne od istine svoje, koja nas kao senka prati u stopu. A istina je da nismo ono što smo nekada bili, da smo se potrošili i promenili. Opsena nas drži u vlasti, ne možeš joj ništa jer ne znaš šta hoćeš, u zemlji gde se svi stalno ljube, a gde niko nikog ne voli.

Ćutke lepim korak na korak, burnu reakciju u sebi trpim, poslednju snagu iz sebe izvlačim da se pocepan zakrpim. Moje misli su kao u nekoj izmaglici. Gde je odgovor koji bi mogao da me zadovolji? Da li neizvesnost pravog punog života ili sigurnost životarenja? Kao što znamo mi pravimo izbor od slabe ponude. Pored mene prolazi mrtva priroda ugašenih pogleda. Odeveni bedno u isprane boje, bauljaju pravo u zagrljaj svome kraju. Šta se njima dešava, o čemu oni razmišljaju, šta priželjkuju, kako izdržavaju? Nemoć udara pečate po nama. Tako smo odbogaljeni.

Od parčića pravim celinu, čekam ideju koja će kao sunce da me ozari da me ohrabri da se ponovo prepoznam da o sebi nešto novo doznam. Nikad nisam mogao da sebe obmanjujem, da sebe smanjujem da bi me priznali oni koji ne vole nikog. Ono čega se pre čovek stideo sada se time ponosi, ružnoćom sebe kiti dok sa lepotom ne zna šta će. Mentalne racije i kastracije daju nove plodove bola. Sa strane posmatram vampirski pir. Nove žrtve dolaze da bi se podmladile stare utvare. Ko je nekad bio sada ga nema,a onaj ko je ostao može da prijavi nestanak čoveka. Ova osećanja kod mene ovaj svet budi, kako biti normalan a da čovek ne poludi. Kao da sam od testa, plastelina ili možda od gline stvarnost me mesi kako joj se prohte,modeluje me kako joj sine,a ja ulažem otpor na sve to.

Nemar nemir rađa. U vanrednim situacijama dugo živimo, svuda oko nas poražavajuće vesti svakog dana o tome kako se čovek i na koji način bori za svoj opstanak i dostojanstvo. Seku se prsti i preti se bombama da bi se probudila ustondirana javnost. Svako nekom duguje bar malo ljudskosti. Zloupotreba ljudske patnje ne prestaje, niko više ne zna koja su mu prava dok ga država obmanjuje negujući u svakom ponaosob divljaštvo i bes. Rušilački nagoni nezadovoljstva su neiscrpni pogon sveopšte eksplozije beznađa. Žeđ za pravdom očajnih ne prestaje. Ne želim da budem rob novih robovlasnika, kod mene nova misao nastaje.

Dezinformacije prave informacije,gluvi telefoni dati su svakom na korišćenje. Kako proveriti istinitost svega, a samim tim ne biti sumnjičav u ovom vrzinom kolu u kome smo svi. Sačuvati mozak,pamćenje i pamet,vrhovni je zadatak u ovoj elementarnoj nepogodi kojoj smo izloženi, ne zaboraviti razliku između bitnog i nebitnog. Imati za šta i za koga živeti i u čije se srce vratiti. Čovek buši svoj život da napravi rupu kroz koju će moći da pobegne. Gde? Ne zna. Samo daleko od mesta gde jeste.

Da li ću pamtiti samo loše stvari ili da kažem nešto o dobrim stranama života svog? Sin mi se provukao u školi završivši godinu, sav je srećan i mi sa njim, ko zna šta ga sve još čeka, neka uživa dok može. Ćerka raste uveseljavajući nas prekopotrebnom srećom u ovom čemernom svetu. A ja i dalje mešam boje za slike neke nove i tražim stihove za dane bolje koji ne dolaze. Treba živeti za one koji te vole i koje ti voliš,a ostalima šta ostane. Sunce podjednako sija i grešnima i pravednima. U koju kategoriju spadamo ne znamo, ostaje nam samo da se nadamo.