Не дирај ми у фудбал! Ни у „јелен” пиво!

Руку на срце, за непристрасног посматрача с мањком подивљалог тестостерона то изгледа овако: двадесет два мушкарца у шорцевима сат и по вијају лопту успут се шутирајући у цеванице, голман зева и чачка уво док му над главом вијори паучина, неки јадничак се преврће у мукама, други се руку раширених према небу моли Госпи од Спаса. Судија, у црнини, јер сам себе жали, натрчао се као никад у животу. Пошто је његов задатак да га мрзе, принуђен је да подноси увреде као што су – цркни, напаси се, судија нема пишу. У овој потпуно мушкој игри једино је лопта женског рода. У Бразилу је називају дебелица и буца, тепају јој малена и цица, дају јој имена Марикота, Леонора или Маргарита, кисело се мрштећи кад се откотрља ван црте.

Онда се стадионом пролама дуго очекивани гооооол. Навијачи фанатици падају у епилептични напад, невероватан урлик означава колективни оргазам, а хучање праћено удараљкама и трумпетама, слично хучању мора које се чује кад шкољку прислонимо уху, остаје вечно заробљено на трибинама и кад се стадион испразни.

Податак да су фудбалери плаћени таквим фантастичним сумама које никад неће добити писац, сликар, научник налаже да се у проучавање фудбалске доктрине унесе више озбиљности.

Ако је једино човеку дата рука којом ствара, брани се и казује шта мисли и осећа, онда је способност његове ноге да еквилибрира еволуциони салто мортале вештина у којој су спојени цивилизација и природа, Леонардо и пантер. И то пантер који дриблује, затим лоптом погађа мртви угао поред стативе до које се узалуд пропиње прекратки голман. Давни Кинези и Египћани, који су шутирали крпењачу, доказ су да је ова древна игра архетипски сан човечанства. Кажу да ни Јулије Цезар није лоше баратао ногама, и да је ова вештина преко римских легионара дошла у Енглеску, одакле ће се вратити са свим атрибутима отмености које заслужује дична врлина, доспевши и у двориште Ватикана у којем су лопту пикале папе, задигнутих мантија.

Мушкарци, којима је цивилизацијски забрањено да испољавају емоције, могу овом приликом да вриште, уједају, плачу, да се грле и љубе иако не учествују у паради поноса, и још да им то нико не замери. Фудбалска утакмица држи под контролом непојамну енергију сличну оној у нуклеарном реактору. Ако једног дана фудбал престане да постоји, велика је непознаница где ће се излити либидо гомиле која се празни на стадиону, осим у оним случајевима кад разјарени навијачи после утакмице настављају да дивљају, да забијају запаљене бакље у уста, разбијају, пале. Можда ће потискивањем бити изазван земљотрес или ерупција вулкана, или ће ова неиспољена енергија убрзати неки метеор према Земљи, а можда ће се затомљени хук само излити преко рубова опустелих стадиона као млака вода преко рубова огромног лавора. Док светина још увек халабучи и чегрта, тешко да то можемо и да замислимо, као што не знамо шта би се, у случају да нестану сви кућни љубимци, догодило с том огромном количином нежности испуњене мажењем и чешкањем. Да ли би онда била упућена људима? Да ли би тек тако нестала? Сасвим је сигурно да нека бака уместо своје љубимице маце не би почела да мази поштара, као што сам убеђена да ће фудбал постојати док је света и века.

На овогодишњем светском првенству, за новинаре је најинтересантнији био Марадона, садашњи селектор Аргентине, иначе за многе фудбалер века. Сценични Дијего, мушка Пепељуга која је стаклену ципелицу заменила копачкама, дао је одушка својој карневалској души носећи по сат на свакој руци, провоцирајући пред камерама немачког играча Швајнштајгера, чији тим је, касније, попут булдожера прегазио Гаучосе. Марадонин наводни настављач Меси (површни процењивачи узимају у обзир заједничку, сличну висину) његова је бледа копија. У историју фудбала Марадона је уписан по оном Божјем голу постигнутом муфте руком, и још једном, бриљантном, са шездесет метара док је предрибловао шесторицу Енглеза, тек да се Фокландска острва не забораве. Тај „чварак с папилотнама“, како су га љубоморно крстили, дао је много голова, и то увек с исплаженим језиком. Док је играо за Наполи, Дантеова статуа је под ногом држала лопту, а деца и пудлице пролазили су с перикама очешљаним као Марадонина фризура. Мрзели су га и волели. Сасвим разумљиво, јер је дивљење према идолима директно пропорционално жељи да се они баце у блато.

Стварно је фудбал чудо. Само навијачи знају зашто.