Neuspeli srpski očevi, uzroci pada nataliteta, jedni sa verom u Boga, a ostali s namerom neuspele pljačke (znao sam dva momka koji su preko vikenda odlazili da ratuju u Bosni), a koji sada kupuju deci petarde da bi ,,herojski”, kao njihove babe, pucali u prazno i, izgubivši par ratova, ostali bez dnevnica. Alo, vi koji ste ih odveli u rat, a zarad spasa sopstvenih stražnjica, isplatite im dnevnice, mada mi nije jasno da ratovi za srpstvo podrazumevaju dnevnice!

Te dnevnice mogu, jedino, da proizvedu prevrtanje u grobu vojvode Mišića, Putnika ili Bojovića. Priznajemo zaboravljene hrabrosti Srba, u koje svakako ne spada niži oficir koga cela Evropa traži a mi ,,ne možemo” da ga nađemo. Minorne kukavice čuvaju svoj bedni život koji se između ostalog sastojao i od obrtanja jagnjadi i prasića na ražnju uz sadejstvo haškog nadripesnika, kojeg još uvek ne spominje agilni nam predsednik republike, turajući vruć krompir u ruke Rasimu. Rasimovo poštenje nailazi na podsmehe, kao i sva zaboravljena poštenja koja je Srbija podrazumevala.

Danas u Srbiji hrabra reč i poštenje podrazumevaju angažovanje telohranitelja. Oni, barem neće pucati u prazno! Poslednjih godina se ,,hrabro” kukavički pucalo u leđa Đinđiću, Ćuruviji, Stamboliću ili Pantiću a da herojima egzekucije nije dodeljena medalja za ,,hrabrost” jer njihovu hrabrost i dalje skrivaju ,,hrabri” nalogodavci. Meni, lično, simpatični, na čelu policije, takođe simpatično izbegava da kaže istinu. Bez istine, u Srbiji niko nije zaštićen, a prazni pucnji petardi i dalje označavaju srećnu Novu godinu. Kuku, majko, ko nam to želi?

Čujem da neki avioni prinudno sleću na beogradski aerodrom. Bože mili čuda velikoga da još postoji neko ko u Srbiji traži spas.