Неуспели српски очеви, узроци пада наталитета, једни са вером у Бога, а остали с намером неуспеле пљачке (знао сам два момка који су преко викенда одлазили да ратују у Босни), а који сада купују деци петарде да би ,,херојски”, као њихове бабе, пуцали у празно и, изгубивши пар ратова, остали без дневница. Ало, ви који сте их одвели у рат, а зарад спаса сопствених стражњица, исплатите им дневнице, мада ми није јасно да ратови за српство подразумевају дневнице!

Те дневнице могу, једино, да произведу превртање у гробу војводе Мишића, Путника или Бојовића. Признајемо заборављене храбрости Срба, у које свакако не спада нижи официр кога цела Европа тражи а ми ,,не можемо” да га нађемо. Минорне кукавице чувају свој бедни живот који се између осталог састојао и од обртања јагњади и прасића на ражњу уз садејство хашког надрипесника, којег још увек не спомиње агилни нам председник републике, турајући врућ кромпир у руке Расиму. Расимово поштење наилази на подсмехе, као и сва заборављена поштења која је Србија подразумевала.

Данас у Србији храбра реч и поштење подразумевају ангажовање телохранитеља. Они, барем неће пуцати у празно! Последњих година се ,,храбро” кукавички пуцало у леђа Ђинђићу, Ћурувији, Стамболићу или Пантићу а да херојима егзекуције није додељена медаља за ,,храброст” јер њихову храброст и даље скривају ,,храбри” налогодавци. Мени, лично, симпатични, на челу полиције, такође симпатично избегава да каже истину. Без истине, у Србији нико није заштићен, а празни пуцњи петарди и даље означавају срећну Нову годину. Куку, мајко, ко нам то жели?

Чујем да неки авиони принудно слећу на београдски аеродром. Боже мили чуда великога да још постоји неко ко у Србији тражи спас.