Да је антиамериканизам једна од најзначајнијих америчких тековина могли смо да утврдимо (уколико нам то до тада није било јасно) у сада већ историјско пролеће деведесет девете године – доба када је НАТО бомбардовао Србију и Црну Гору. У жељи да расположење читавог друштва једном за свагда узму у шаке, дежурни цензори, предвођени тадашњим српским министром информација Александром Вучићем, скројили су беспрекоран мастер-план. Из дана у дан, лоботомизираће нас искључиво филмовима с недвосмисленом антиамеричком поруком! Ова фантастична идеја промптно је спроведена у дело (била су то херојска времена која су захтевала брзу, одлучну акцију) а да су њени реализатори при том остали, чини се, потпуно слепи за апсурдну чињеницу да су сви ти филмови листом – америчке продукције.

Да, да, тако је то. Америчка контракултура доследно је и неопозиво антиамеричка. А током последњих деценија двадесетог века она је, једним својим делом, вешто инфилтрирана у Холивуд, дакле у само срце америчког мејнстрима.

Али, оставимо комерцијалне или културне, ма колико субверзивне, подухвате по страни и спустимо се доле, доле, све до друштвене маргине, да осмотримо како ствари тамо стоје. У широком распону од ултралевог, протоанархистичког, антиглобалистичког Black blockа, па све до ултрадесничарски, расистички и ксенофобично настројених белих сепаратиста, нико на овом свету с већим жаром не пали америчку заставу, не истиче непрестано и на најразличитије могуће начине погубну таштину савремене Америке те сушти цинизам без преседана овог самопрокламованог шампиона демократије и људских права, од самих Американаца. И управо то је америчко друштво, сложено и вишезначно какво већ јесте, задуго аболирало од барем једног дела одговорности за све оно што Америка данас представља, а њу саму чинило необично склиским противником.

Барем у свету какав је био пре једанаестог септембра 2001. и суперпатриотске хистерије која ће уследити потом и која траје до данашњих дана.

Гадна је и окрутна историја те земље, гадне су и окрутне све њене намере, гадна и окрутна њена визија будућности и сопственог положаја у свету, али Американци то у великом броју знају једнако добро колико и сви остали. И не устручавају се да то гласно и јасно кажу, а први амандман устава Сједињених Држава гарантује то њихово право.

Вуди Гатри, Пит Сигер, Мухамед Али, Малком Икс, Лени Брус, Ален Гинзберг, Боб Дилан, Black Panthers, Џело Бијафра, Хенри Ролинс, MC5, Public Enemy, Rage Against the Machine (и многи, многи, многи други) – то су они прави председници Сједињених Држава, људи по којима памтимо њено јединствено искуство двадесетог века које је, захваљујући свепрожимајућем културном утицају ове земље-џина, постало и искуство свих нас. Ема Голдман, Мери Мекарти, Хауард Цин или Ноам Чомски – њени су најречитији трибуни.

Насупрот том аутентичном home-grown антиамериканизму, насупрот свеамеричкој традицији непоколебљивог и елоквентног политичког бунтовништва, непросвећени, муцави, хистерични антиамериканизам малих фрустрираних земаља чини ми се бедним и неуверљивим. У Србији као и другде, он је најчешће изговор за лењост и алиби за коначно одустајање од било какве самокритичности, а на њему по правилу инсистирају оне најрегресивније политичке снаге. Не чини ли га то непоправљиво сумњивим? Докле год је Америка ексклузивно крива што се у _____________ (допишите сами: а) Србија, б)Куба, ц) Иран, д) Северна Кореја) живи катастрофално, докле год влада уверење да би без њеног ометајућег присуства та друштва сама од себе процветала, дотле ће локални моћници попут ________________ (допишите сами: а) Коштуница, б) Кастро, ц) Ахмединеџад, д) Ким Џонг Ил)несметано злоупотребљавати лаковерност грађана и, безбедни под окриљем дубоке сенке коју Америка, прегломазна каква већ јесте, баца на све земље света, слободно спроводити све своје диктаторске амбиције у дело.

Међутим, једна ствар је извесна. За коначну пропаст, Америци нисте неопходни ви, с вашим непрестаним гунђањем, с вашим јаловим претњама, бесним политичким паролама, масовним демонстрацијама, терористима-самоубицама... Попут система сваке суперсиле откад је света и века, и амерички систем у себи садржи уграђену грешку која га лагано подрива и једе изнутра. Заправо је Америка сама, бескрајно глорификована и толико пута опевана (Land of the Free, Home of the Brave!) родитељ и партнер-у-злочину сваког антиамериканца. Стога, за разлику од Рима, за њену пропаст неће бити потребни варвари на вратима.

Зато је она више него довољна сама себи.