Дознам случајно за Злакусу и етнопарк „Терзића авлија”: тамо смо заноћили након концерта у Ужицу. Домаћин Саша упути нас у историјат: једног августовског дана 1941. године, Немци су стрељали и обесили групу мештана Злакусе бесни зато што нису ухватили партизане. Тако страда и деда Гвозден, учесник оба балканска рата, али и његов синовац Милисав, коме је Гвозден тестаментом желео све да остави. Потомци, међутим, нису дозволили забораву да дође по своје: саградили су бунар у спомен Гвоздену и Милисаву, сачували кућу (сада стару преко сто година), од друге куће, која је некада служила као сеоска школа, начинили музеј, а поставка старе учионице изложена је у једној великој брвнари одмах поред авлије. Изградили су још много шта: велике дрвене фигуре грнчара и војника, летњиковце, вештачки поток... Али не, без срама ћу то рећи: иако је писање моје занимање, осетиш нешто, ето, грешно у самом покушају да оно што тамо видиш опишеш речима. Падне ми на памет семинарски рад из дијалектологије, па питам Сашу има ли ту каквог старијег мештанина који би био рад да прими посету и мало поприча са мном – објашњавам да разговор треба да снимим, а не престајем да осећам како и тај минијатурни апарат за снимање на овом месту, сам по себи, представља светогрђе. Вратим се ускоро у Злакусу. Саша нас одведе деда Милану, староме грнчару, који још увек израђује глинено посуђе. Декица, осамдесетогодишњак, прича нам о селу, о свом занату, о свадбама и славама из оних дана и ти све то време осећаш потребу да му пољубиш руку. Џабе, ко то није видео – све му је ово пука патетика. Гледаш оне пределе, ону питомост, оне куће и оне предобре људе и незадрживо схваташ: гледаш Србију какву си желео да видиш тако дуго и тако очајнички. Гледаш је здраву. Схваташ да би погинуо да одбраниш само један тај деда Миланов глинени ћуп. Разумеш шта су то штитили сви ти наши славни преци и разумеш да екипа што данас брани Србију лупајући излоге „Мека” и обарајући контејнере нема благе везе с тим шта је Србија заправо. Схваташ да је баш та ту лепота оно што вајни родољуби и космичке патриоте презиру и пљују – то је та „селендра”, ти ,„каљави сељаци”, та „вукоје..на”. Они презиру Европу, али презиру и места попут Злакусе: они не бране Србију него свој бесциљни живот. И то баш тако што се што чешће и што гласније заклињу да би га дали за своју земљу. Ко је ту примитиван? Ко је ту ближи идеалу часног Србина, а ко мајмунчини? Како год било, из Злакусе одеш поносан и решен да се вратиш. Оно што оставиш иза – бело је. Треба одабрати да се живи тако.

Немања Моравић Балкански напокон је направио свој сајт – да људи могу да виде чиме се све бави један од озбиљнијих кандидата за најталентованијег човека поднебља: дизајн, сликарство, моделовање, стрип, писање, сторибордови, филм... о, требало је да напишем „чиме се све успешно бави”, а испустио сам и ово: емигрирао је у Канаду. Међу изложеним стриповима је и „Дечак Линдо у епизоди ’Последња епизода’”. Радња се дешава „на неком без везе месту у неко без везе време” – Линдо шета суморним улицама и скупља ствари које су други одбацили: стару цираду, дашчице, крпе. Око њега, за то време, свакодневица обавља своју рутину: неки тип запишава зид у центру града, шалтер „тужбе и жалбе” затворен је а неки убоги човек јада се стаклу с натписом „пауза”, људи псују једни друге у саобраћају, дизелаши у кафићу истичу свемоћ својих бицепса док, као и сви, носе свој крст (само буквално: златни, огромни, окачен о биволске вратине), док грађани окупљени на тргу где је споменик коња који јаше човека протестују, а власт им објашњава да за уклањање остатака бившег режима није довољно двадесет година него педесет или више. Линдо одлази кући и вредно ради све до зоре. И онда, испловљава: од свих тих предмета које су људи бацили направио је бродић, а ту је и тријумфално једро саткано од безброј изанђалих крпица. Са обале добацују: „Стани, зликовче!”, „Страдаћеш, јаој!”, „Врати се, сине!”, „Побегуљо!”, „Издајниче”... али, Линдо то више не чује. Истински срећан, хрли у непознато и оставља све то иза. Шта је с друге стране? Тја, шта Линдо мари шта је с друге стране. Оно што је оставио иза – црно је. Треба одабрати као Линдо.

... а онда сам изашао да прошетам по улици у којој живим. Хм. Сиво је. Пресиво. У Београду. И у Параћину. И ништа, ту смо, сви смо ту: нисмо одабрали као Линдо, нисмо ни као Злакушани. Човек се запита како се то онда зове, то што ми бирамо да живимо: бескрајна храброст или бескрајни кукавичлук? Чини ми се, Хамлет је пореклом био из наших крајева.