Hvala dragom Bogu – izbori su se završili. Sada možemo da nastavimo da živimo. I da se vratimo kakvom takvom poslu – ako ga uopšte ima. Iz svog snažnog zagrljaja od kojeg ponestaje dah – pustili su nas naši politički prvaci, vizionari naših poraza i kreatori neostvarenih pobeda. U mesecima koji dolaze bez nas će pokušati da formiraju vladu podeljene Srbije – i povesti nas u bolju budućnost.

Mi više nemamo razloga za brigu – svoje živote smo poverili njima. Sada ponovo možemo na noši zbog večernje kake da ostavljamo ispred televizora svoju nedužnu decu – uveče pred Dnevnik, u vreme kada se nekada davao crtani film. Bez strepnje da će ih sa ekrana prestravljivati u foto-šopu ispeglane i ulickane face, od kojih je listom svaka sanjala da postane predsednik države, premijer ili ministar, poslanik ili bilo šta, ili bilo ko – koga estradne zvezde zovu na svoje koncerte, ko ne plaća benzin kojim se vozi, ko se nikad ne hvata za novčanik, ko iz svog džepa nikom nije platio jedno pivo, a kamoli dva – što bi rekao moj Đoda.

Teško nam je da poverujemo u standardizovano mnjenje naroda – da najveći broj naših političara u prvu liniju svojih prioriteta stavlja svoj lični interes, pa stranački i na kraju nacionalni. U najmanju ruku – trebalo bi da bude obratno. U kovitlacu praznih obećanja i marketinških evaluacija zajedno sa frazama, parolama, jeftinom patetikom i usiljenom retorikom s pelcerom ,,kako to rade Ameri” – više desetina miliona evra je bačeno niz vetar. Slutim da su na ovim izborima najbolje prošli i da s razlogom mogu da trljaju ruke eksperti za kampanje, kapitalci promotivnih, marketinških, event i ostalih agencija, oni koji će se kititi neočekivanim uspehom svojih klijenata i pulena, to jest oni na koje će se svaliti sva krivica neočekivanog poraza. A šta je sve korisno, lepo i neophodno – moglo da se uradi s tolikim parama!?

U konglomeratu izrečenih šarenih laža – šta su sve oni koji su pobedili, oni koji su izgubili i oni za koje je glasala samo njihova familija obećali selu i našim seljacima? Rekao bih – ništa. Pre mene je na ovom istom mestu u svom autorskom tekstu čuveni srpski kompozitor Zoran Hristić već zapazio da je samo kultura gore prošla u izbornoj cirkusijadi. Kulturu stvarno niko nije pomenuo. Valjda toga imamo dovoljno – pa nam više ne treba.

Odmah iza kulture na rang-listi zanemarenih ili površno i reda radi pominjanih tema je srpsko selo. Izuzev činjenice da je naš novi predsednik države rođen u jednom prelepom selu u Šumadiji. Kad su obilazili sela u Srbiji sa rotacijama i džipovima, sa glomaznom pratnjom svojih servilnih istomišljenika koji su kampanju shvatili kao mogućnost sopstvenog avanzovanja i napredovanja u partijskoj hijerarhiji – politički lideri su začuđenim i izbečenim seljacima, koje su sretali po njivama i ispred seoskih prodavnica, pričali o evrointegracijama, o tome kako će za neku godinu moći da prodaju luk Briselu i Parizu, kako će goveda i prasne krmače sa neba da padnu u srpska sela, kako će uskoro neko doći da asfaltira sve sokake i puteljke, kako će vododerinama i usecima punim đubreta, korova i trnja uskoro da poteče med i mleko. Svakako – sve će to biti, samo ako glasaju za njih!? Kako je ko pričao – tako je i prošao.

Od svega što je rečeno ili otpevano (što je novitet ove izborne kampanje) – ostaće upamćen vic ,,kako je seljak u ranu zoru ušao u štalu, video da je stoka nahranjena pa pita ženu – ko je to uradio? Ona ili neko od političkih prvaka, koji je naišao tuda, nahranio stoku i otišao dalje?”. Stvarno lepo, duhovito i rekao bih – srpsko. Da se ne zastidi ni Nušić, ni Radoje Domanović.

Kome je srpski seljak poklonio svoje poverenje u ovim izborima može se samo nagađati. To ne znaju čak ni oni koji govore da znaju sve – i koji stalno odlažu i čekaju da dođe vreme da nam to kažu.

Kao neko ko ne zna kakav se makjato pije u kafe-barovima na Jelisejskim poljima u Parizu, ko se ne razume u kladioničarske kvote za američki fudbal na Menhetnu, ko nema pojma o pravilima ubacivanja belih loptica u rupe prelepih rajskih livada na golf terenima saudijskih Emirata – ja smem da kažem da među najboljima osećam šta je u srcu i na duši srpskog seljaka. Prevashodno zbog toga što im rođenjem, životom koji me je sazdao i izbrusio, pupčanom vrpcom koja nikad nije presečena, krsnom slavom i odanošću za svoje korene u prvom i svakom daljem kolenu – u potpunosti, biološki i po krvi pripadam.

Pre bih rekao – za koga i za šta seljaci nisu glasali na ovim izborima. Mrzovoljno i ovlaš su se osvrnuli na velike priče da smo deo Evrope, da ćemo za neku godinu postati poljoprivredna velesila poput Holandije, da Rusi čekaju sa svojim milijardama na obroncima Karpata samo na mig posvađanih Srba, pa da se sa džakovima rubalja i dolara na leđima sjure u dolinu triju Morava da nam ,,donesu prosperitet, ekonomski razvoj i blagostanje”. Pošto su sve to već uveliko uradili kod kuće.

Čvrsto verujem da se ovoga puta srpski seljaci nisu obazirali na stranačke programe, zastave, na dizajn i boju gumenih balona koji su lebdeli na konvencijama iznad glava egzaltiranih partijskih vođa – dok su skandirali hiljade onih koju su za sendvič i džabe vožnju rashodovanim autobusima dovedeni da aplaudiraju do iznemoglosti. Ko zna odakle, iz koje srpske zabiti? Ubeđen sam da su oni – čija su lica preplanula od sunca koje ih peče po njivama kao da su se čvrljili na plažama u Dubaiju – dali svoj glas onima koji do sada nisu bili ono što bi voleli da jesu. Zbog toga raspolućena Srbija nema šta da slavi. Samo oni koji su trijumfovali na ovim izborima veruju da su pobedili. I oni koji su se u noći velike pobede u objektivima kamera egzaltirano tiskali za što bolje mesto iza leđa pobedom ovenčanih lidera, uvereni da se vraćaju na mesto na kojem su nekada bili – ili da njihovo vreme tek dolazi.