Изненадио ме је недавно један канадски познаник. Наиме, упитао ме је да ли је теже бити канадски или српски писац. Њему се чини, каже, да је много теже бити писац у Канади, јер постоји сасвим мали број важних и актуелних друштвених тема о којима овдашњи писац може да говори. Једна од тих тема је имигрантско искуство, приче о доласку у Канаду и привикавање људи из разних земаља на, пре свега, окрутну канадску зиму. Следећа тема је локална историја, повремено допуњена причама о канадском учешћу у Првом и Другом светском рату, а најмање има, каже он, књига о актуелној друштвеној стварности. У њој готово да и нема великих тема које могу да надахну писца на стварање великих дела. Због свега тога, закључује, канадска књижевност је мала књижевност, потиснута на маргину савремене светске књижевности.

Али, зашто он мисли, питам, да је српском писцу лакше него канадском?

Једноставно зато, одговара, што где год српски писац погледа, свугде га чекају озбиљна, велика и тешка питања. Друштво је у транзицији, политичка ситуација је нестабилна, историја је жива, косовско питање није решено, антисемитизам цвета, међунационални односи често тону до самог дна... Када српски писац устане ујутру из кревета, наставља мој познаник, не зна шта пре да прати од свега тога, и може да га замисли како се чешка по глави, неодлучан о чему да пише у том обиљу тема и дилема.

Сада се и ја чешкам по глави, несигуран како да му одговорим. Не знам коме је теже, кажем на крају, али знам да уопште није лако бити писац у Србији. Шта год српски писац уради, увек се испоставља да некога или нешто издаје. Ако му је књига на латиници, изневерио је српску традицију; ако му је на ћирилици, замерају му присталице уласка у европску заједницу. Ако пише о националним темама, одмах га прогласе националистичким писцем; ако не пише о националним темама, оптуже га за додворавање непријатељима православља. Ако прозу исписује српским са севера Србије, критикују га што не користи српски са југа; ако му је проза написана српским са истока, грде га што се одрекао српског са запада Србије. Ако прихвати да му објаве књигу у Загребу, онда је издајица; ако одбије да му је тамо објаве, онда је кукавица. Ако га не преводе на Западу, то је знак завере против Србије; ако га преводе на Западу, то је знак да његово дело приказује Србију у лошем светлу. Ако у неком тексту напише „шрафцигер”, замере му што није написао „одвртка”; кад напише „одвртка”, питају га кад је чуо да неки мајстор каже „Додај ми одвртку”... Као што видиш, кажем канадском познанику, српском писцу доиста није лако. Окрени-обрни, он увек служи неком за поткусуривање.

Али, није то све, настављам и помињем сатиричара који је рекао да је писац особа која одговор претвара у загонетку. То је важно, кажем, јер у Србији многи претварају одговоре у загонетке, поготово они који немају шта да одговоре а ипак одговарају (што је лако уочљиво током скупштинског заседања и у разним говорним емисијама на радију и телевизији). Због тога је маневарски простор српског писца смањен; наиме, писци који нуде јасне одговоре дочекују се са сумњом. Што је одговор јаснији, то је сумња већа, а најсумњивији су они писци и појединци који прихватају одговорност за оно што говоре у јавности. Против њих су сви, укључујући и многе друге писце.

Мој канадски познаник се замисли, а онда подиже руке у знак предаје. Убедио си ме, каже, да је писцу у Србији теже него писцу у Канади.Једино не разумем зашто се српски писци не уједине и побуне против свега тога?

Гледам га запрепашћено. Српски писци да се уједине? Откуд му је та немогућа идеја пала на памет? Покушавам да смислим неко објашњење, али што више размишљам о томе све даље сам од одговора. Стога ми не преостаје ништа друго него да и ја подигнем руке у знак предаје. Чудни су писци, кажем мом познанику, а он климне главом и одговори: „Неке ствари, изгледа, нећемо никад разумети”.