Meni

Pogledi sa strane

Vladimir Arsenijević

Pohvala razvoju beogradske kafe-kulture: kafić

Pojava prvog pravog beogradskog kafića „Zlatni papagaj” u jesen 1979. godine koincidirala je s dva događaja koja su snažno obeležila taj dramatični prelaz iz sedme u osmu deceniju dvadesetog veka i čije odjeke na različite načine osećamo sve do današnjih dana. Govorim, naravno, o dugoj bolesti i konačnoj smrti tadašnjeg predsednika SFRJ i „sina svih naših naroda i narodnosti” Josipa Broza Tita, kao i o praktično istovremenoj eksploziji panka i novog talasa u Jugoslaviji koja je zauvek promenila način na koji mladi razmišljaju o svetu oko sebe. Ili – barem neki mladi.

Dok je prvi poslužio kao inicijalna kapisla za opštepoznato survavanje koje će uslediti tokom sledeće, osme decenije i uvesti nas direktno u period najstrašnijih tragedija i zločina iz devedesetih godina dvadesetog veka, drugi fenomen trebalo je da posluži kao svojevrsni korektiv. Anacionalan, kosmopolitski, neparohijalan, politički prosvećen, protivan svim atavizmima, otvoren ka novom – novi talas mogao je u pravom trenutku da pruži važne smernice jednoj zabludeloj zemlji, samo da nije shvaćen kao još jedan hir te poludele omladine koja se olako odriče „naših socijalističkih vrednosti”, govori jezikom koji niko ne razume, jedne godine pušta a druge šiša kosu, jedne nosi zvoncare a druge opet frulice... A omladina se, bez obzira na svu tu zabrinutost onih starijih i uklopljenijih u sistem, tokom šeste i sedme decenije dvadesetog veka, pod uticajem neizbežnog trulog Zapada, brzo i gipko stratifikovala u raznorazne omladinske subkulture. Tako smo u to mitsko doba, pored uvek prisutnih „seljaka”, na beogradskim ulicama raspoznavali tri osnovne subkulturne grupacije: hipike, pankere i šminkere. I dok su hipike najviše interesovali Indija ili Nepal, pankeri su hrlili u London, a šminkeri, u svojim pastelnim LaCosta majicama, platnenim kaišićima i pantalonama s faltama, brodaricama i „koledžicama”, frizurama italijankama, sa svojim vespama i novim kolima, svojim ekonomski uspešnim roditeljima, svojim besprekornim devojčicama u lepršavim suknjicama i s opekotinama od motorskih auspuha na preplanulim listovima, koristili su svaku priliku da skoknu do Italije na redovne doze nadahnuća strogo italijanskom verzijom hedonizma.

Šminkerima je u to vreme, pored svega što su posedovali – a posedovali su mnogo toga – hronično nedostajalo ono pravo mesto za izlazak. Jer, dok su hipici iz večeri u veče tresli kosama na Led Zepellin i The Doors po diskotekama poput „Cepelina”, „Efa” i „Bonafidesa”, pankeri su se vukli i skupljali po ulicama, podzemnim prolazima, gradskim parkovima, a šminkeri su visili u nekakvom svom tužnom vakuumu. Žurke su bile njihovo jedino pravo stecište. Pa, sigurno onako doterani nisu mogli da sede po kafanama, dok su centralne beogradske poslastičarnice poput „Kod konja” na Trgu Republike ili ekspres-restorani kao što su „Atina” i „Kasina”, bile odveć bedan surogat za onu pravu stvar! Stoga su, kad se konačno pojavila ta megaikona beogradskog urbanog življenja – prvi pravi pravcati kafić!!! - Zlatni papagaj u Ulici Vuka Karadžića, šminkeri u stotinama pohrlili tamo, iako je prostor sa sve opremom zauzimao jedva nekih tridesetak kvadrata.

Nekoliko elemenata ključno je za ogroman uspeh „Zlatnog papagaja” ali položaj je svakako najvažniji od njih. Nadomak Knez Mihailove ulice, ali opet dovoljno uvučen da garantuje izvestan ekskluzivitet, i – što je verovatno bilo najvažnije od svega – u neposrednoj blizini dve, među omladinom u to vreme izuzetno popularne, kafane – „Proleća” i „Pevca”, on je odatle lako i jednopotezno pokupio sve one koje je privlačila sjajna, hromirana površina Lavazzinog aparata za kafu i koji su u kraćem espresu s mlekom ili u kapučinu uživali više nego u svim đakonijama i blagodetima koje su mogle da se nađu drugde, ali koje su bile tužno lokalne a time i dosadne. Tako je rođena legenda, ništa manje od toga. To što su, odmah nakon „Zlatnog papagaja”, beogradski kafići počeli da se otvaraju jedan za drugim u procesu koji nije zastao niti se prekinuo sve do današnjih dana, ni za trenutak nije pomutilo njegovu slavu rodonačelnika slatkog života u jednoj zemlji koja se upravo spremala za krvavi raspad. Čuveni hit „Električnog orgazma” „Zlatni papagaj”, neželjena šminkerska himna i njihov jedini manifest, sigurno nije odmogao da se ta slava zanavek zapečati i ustoliči.

Zlatni papagaj – tata plaća sve račune!
Zlatni papagaj – jer mi smo snobovi!

Vladimir Arsenijević
objavljeno: 22/07/2008

Poslednji komentari

slobodan veljkovic | 22/07/2008 22:42

samo jaki karakteri i vaspitani ljudi ne lažu.sta dalje da
crtam?nema svrhe.

Velibor Colovic | 23/07/2008 00:20

Tekst je odlican, ima samo jedna materijalna i nadam se nenamerna greska - kafic "Zlatni Papagaj" nije bio u ulici Vuka Karadzica, nego u ulici Djure Jaksica broj 11. U Vuka Karadjica je kafic - restoran "Freska", a na cosku je pomenuto "Prolece". Ulica Djure Jaksica je prva paralelna sa Vuka Karadzica u pravcu trga Republike. Inace tekst je savrsen i tacno opisuje atmosferu ondasnjeg Beograda.

Jasmina M.  | 23/07/2008 18:18

Da, ulica je bila Jaksiceva koja izlazi na Obilicev venac i cosak ulice Cara Lazara.
Stanovala sam tada na Vencu i bilo mi je smesno kako su matorci pokusavali sve samo da bi zatvorili prvi beo kafic. Jednom su rekli da motori na kojima su dolazile musterije kafica prave veliku buku. I inspektori su stvarno dosli ali nisu imali instrumente za merenje buke pa je stvar propala "u pokusaju".
Papagaj je bio kul iako se taj izraz jos nije upotrebljavao van Amerike.
Ma Papagaj je bio prvi a oni koji znaju - znaju.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije