Постизборни грабеж

Возим се синоћ тридесеткецом према кући, око 22 сати , нема гужве, свако забављен собом, чује се покоји мобилни, девојка поред мене укуцава ес-ем-есове, иза мене момак разговара мобилним некако невесело, али довољно гласно да чујем разговор хтела не хтела, вели: добро питаћу…добар сам с њим…да те убаци па после ћемо да видимо, а где би ти тачно желео да пређеш…аха, аха, па питаћу... али чујем да ће Анђелковић у Калуђерицу…звао ја мислио да ће Лидија…не знам ни ја откуд Анђелковић… Ускоро сиђох , а не сазнах која Лидија, који Анђелковић. Али очигледно постизборна преметачина. Нижи нивои, јер они виши се не возе градским превозом, а договоре не праве на јавним местима ко ситна риба.

Идем према дому своме, и размишљам јао, кад сад настане грабеж и помама! Кад се сплету заслуге и очекивања, обећања и намиривања... нема тог партијског (страначког) делатника који сад није у грозници. Од такозваних шрафова и шрафчића до осовине и карбуратора. Па дизне, шофершајбне, брисачи, увлакачи... не можеш ни без једног, а превише претендената. Сви се дали у странке, не само политички амбициозни, већ из егзистенцијалне нужде. Ма какав једнопартијски систем, Комунистичка партија је била наива према овима. Тада су вукли за рукав, а сада се каче о рукаве, висе о раменима.

После избора је навала, треба подмирити подмладак, а пристижу педесетогодишњаци и старији (нарочито интелектуалци са заслугама) који се зарицаше да неће никада ни у једну... виде не иде без чланства можеш и посао да изгубиш, ако га којим случајем имаш. А док се намире цревца свих партија и сателита партија, народ оста го и бос. А све у име народа, и за народ. Пуна уста народа, а народна уста...

„Туку” се незамењиви (свеколики спасиоци) и несмењиви (свеколики бранитељи). По народној грбачи. Арогантни, богомдани! Па још и љути. Госпођа Триван предњачи. Као да је она шеф партије, а не Тадић. Кладим се да је бар неколико постотака смакла демократама. А тек што вичу ти председнички кандидати! Тренирају строгоћу. Чеда виче и поскакује. Динкић се напео, ’оће да пукне не би ли надјачао Чеду, у сваком погледу. Сви им криви, као да до сада нису били ту. Вучић виче и за себе и за скрушеног Тому.

Тома ко Јов, као да су се све муке света свалиле на њега. С таквим ставом се не постаје победник. Што ми баш и није жао. Елем, вичу ли, вичу. Поцепаше се, да извините. Можда имају неког глувог у породици па навикли. Или су пак они наглуви, а такви обично вичу. Ено и Коштуница се воздигао и развикао, ко вели „минут је до дванаест”. Дачић пак рачуна на својих „пет минута” па запео ко некоћ партијски му тата: „Нико не сме да вас бије”, а после све нас затуче, и оне унаоколо приде.

Него нешто се мислим, да ли се они (такозвани политичари и политичарчићи) некад питају: да ли заслужујем ово? Или не дај боже: откуд ја овде? Да ли ово баш мени припада? Да ли ико помисли да има бољег од њега (ње). Не. Сигурно мисле, да има бољег он би био ту. У ствари, немају кад ни да се питају, изгинуше за народ. Њихов народ. „Ја и мој народ”, што рекао Калигула, што рекао онај пјевач. Па, песницом о сто.