Радо иде Србин у војнике, али богме никад овако радо каo данас. Такво једно дивно упишавање у животе свако је дужан да пригрли расцветаном душом: таман кад си напокон добио посао и прилику да зарадиш неку цркавицу за себе и организујеш живот, ту је Отаџбина да те ратосиља те немиле активности зване „рад и привређивање”. Па, дабоме, супер. Мада, служењем војске она те растерећује само привређивања, рада никако – али немојмо сад у ситна цревца, па нико није савршен. Не вреди постављати сувишна питања, аксиом је јасан: ваља вратити држави што ти је пружила све оно што… хм. Чекај, шта ти беше пружила?

Као прво, зашто уопште постоји тај трип коме гордо тепају да је „враћање дуга отаџбини“? Када млади људи, врсни у струци коју су бирали, одлуче да не оду одавде него да свој максимум пруже својој земљи, они су већ задужили ту земљу на начин која им она, оваква каква је последњих двадесетак година, никад неће вратити. Нити се иста та наша Мајка нарочито тангира око тога. Знам људе који су дипломирали са просеком изнад деветке и висе већ годину и кусур на бироу – знаш их и ти. Цуре иду на оне тобож интервјуе за посао где им задригли загледају ноге и нуде посао за читавих двеста јура месечно, па им постаје јасно да је диплома само некаква лична, душевна сатисфакција, док ти у пракси једва омогућује плату конобара. А мушки... па, и они конобаришу. Раде везе и везице, корупција је овде уткана не у менталитет него у генетски код и никаква власт нема моћ да обави колективну лоботомију и опасуљи нас од тога – то је, бре, нама одавно нормално. У таквој клими намеће се чисто логичка дилема: шта си дужан некоме ко ти ништа није дао? Јер, кад се склони на страну галама млађаних неопатриота, који толико воле свој род да гарант не умеју да ти кажу ни три реченице о фацама које су нам на новчаницама, камоли да наведу три фреске из косовских манастира – е онда остаје та гола и грозна истина: волим своју земљу, али она ми није пружила ништа. Од ње нисам добио ни позајмицу, камоли поклон – према томе, да ја њој у том смислу будем нешто дужан – није тачно. Они који данас говоре да би за отаџбину дали живот заправо безобразно замењују тезе: они би за њу дали своју смрт, тако што попију метак. Дати живот је сасвим друга ствар: то значи проживети га овде, поштено радећи своје упркос саботажама које долазе од стране разних владара и ћата те исте државе. Да ли ће она у Европу или ће да се тали са Азербејџаном, то мене уопште не занима – има ко је дебело плаћен да бора лобању око тога; не тражим да резултат било ког тог тала буде да ми држава било који аспект живљења и рада олакша, него тражим да престане да ми отежава. А шта значи отежава? То значи да неко буде тако невероватно безобразан као у овом случају с војском – да младе људе који имају ту неописиву привилегију да буду запослени одваја од свог леба и тера на две имбецилне опције: да узму пушку и иду да их индоктринирају вирусом „царство небеско“, или пак да оду у цивилну службу и буду не јефтина но бесплатна радна снага. Другим речима, најпре да савршено баце тај и тај број месеци свог живота, а након тога да се још ко зна колико месеци или година боре са последицама тог баченог времена – да опет траже посао и буду на нули са које су се таман малко били одигли. Некоме је напокон прднуло колико је то зло, међутим чак и са тим закључком њима, као и увек, треба сто година да ту глупост напокон укину. Дакле, само у случају кад неко усред града удари Вељу Илића правда и логика по хитном поступку реагују; и светог Петра ако треба има да зовемо на заседање где се о томе већа и мудрује, хитно-хитро-аларм – јер он захтева, пази кад ОООН захтева. Дочим ово, ова омладина, ова ситна боранија – на којој, иначе, остаје то „сутра“ наше земље – с њима ћемо лагано. И треба их челичити.