Не треба бити пророк па видети да ће се таласи бруталних насиља и даље изливати на улице српских градова.

А какву поруку шаље држава? У истом дану када власт најављује забрану профашистичких организација, суд рехабилитује потписника пакта са Хитлером. Може ли се живети у шизофренији?

Скинхедси су 18. октобра 1997. године убили тринаестогодишњег Душана Јовановића. Убијен је само зато што је био Ром. Имао је прелепе крупне црне очи и био је добро и насмејано дете. Био сам на његовој сахрани и цео живот ћу памтити једну сцену – док су га сахрањивали чули су се звуци песме „Тихо ноћи моје злато спава”.

Суђење убицама трајало је четири године. Осуђени су на десетгодина затвора и већ суна слободи. Толико кошта живот тринаестогодишњег детета.

За време школског одмора 14. марта 2005. претучен је Никола Ковачевић. Преминуо је после три дана коме. Имао је 16 година. Био је одличан ученик и спортиста. Био сам на његовој сахрани. Његова сестра је ишла у исти разред са нашим сином. Био сам сведок неописивог бола његове породице.

Четири и по године траје борба Николиних родитеља да убице буду осуђене. Где је ту правда? Или по новом закону о информисању не смемо о томе причати, пошто нема правоснажне пресуде. Значи ли то да о смрти Николе Ковачевића заувек морамо ћутати? Да се са тим морамо помирити? Ја нећу.

Недавно је у центру Београда масакриран Брис Татон. Умро је неколико дана касније. Хулигани, екстремисти, неофашисти, навијачи, банда разуларена. Ко год. Убиле су га звери. Власт је обећала брз и ефикасан судски процес. Надам се да ће обећање испунити. Бар због тога што иза Бриса Татона стоји француска држава. И свака им част. Иза наших жртава не стоји наша држава.

Наша држава је стала иза изгредника који је побегао са места злочина. Стали су иза њега са милион долара потпоре. За то има пара. За генијалце, младе научнике из Петнице – нема. За научнике који десетмесеци нису примили плате и из протеста спаљују своје дипломе – нема пара. За студенте који би могли да пређу на буџетско финансирање – такође нема пара. Правда не станује овде.

У земљи у којој се тражи правда за Уроша, не тражи се правда за Николу. Ево, ја је тражим. Тражим правду за Николу Ковачевића! За његов прекинути шеснаестогодишњи живот.

Пре пар дана видео сам сузе у очима деведесетогодишњег старца Миодрага Васића. Његова ћерка Оливера умрла је пре 17 година збогнестручно изведене озонотерапије на једној приватној клиници. Седамнаестгодина траје суђење и његова мука. И нико није хтео да га саслуша, сем Расима Љајића, који га је посетио у његовом дому. Јер једино Расим у овој земљи има слуха за понижене, потлачене, унесрећене.

Гнев. Бес. Очај. Безнађе. Сиротиња. Јад. Чемер.

Гладни и понижени не могу волети државу која их игнорише. Унесрећени не могу волети државу неправде. А она, неправда – по правилу погађа искључиво мале, обичне људе.

Зато држава јури Дражин гробс већим ентузијазмом од Дражине рођене ћерке. Јер то је некоме политички профитабилно. А бесконачни судски процеси никоме нису занимљиви. Ту нема политичких поена.

У Србији су сад рехабилитације– чак и доказаних фашистичких сарадника – прави правосудни хит. Остаје нам само да се питамо какве политичке поене може донети бекство од антифашизма и поносно стављање на страну фашиста и квислинга?

Овде се најекстремније организације негују чак и у неким црквеним круговима. Истим оним који су острашћено против параде хомосексуалаца, али им педофили у сопственим редовима уопште не сметају.

Пуно тога је лажно. Лицемерно. Само су страдања истинита.