Правде тешко може бити

Нико није тако ђаволски тачно описао правоснажну пресуду Врховнога суда Републике Хрватске за ратне злочине, почињене у Осијеку, као сам осуђеник Бранимир Главаш. Након што му је овај суд у олакшавајуће околности убројио све чега би се сваки његов истомишљеник и суучесник могао сјетити, и патриотизам, и неосуђиваност, и високи војни чин, и храброст у рату, и учешће у одбрани од српске агресије, и ко зна шта још, ионако беспризорно ниска казна с обзиром на злочине за које је осуђен, од десет година затвора, додатно је смањена на осам година.

Након што је то објављено, Главаш се јавио из свога херцеговачког егзила, с изјавом да ова пресуда заправо потврђује његову невиност, јер да је крив за злочине за које је осуђен, заслужио би највећу, двадесетогодишњу робију.

Занимљиво је било ослушкивати хоће ли се ико јавити да му реплицира, било из правосудних било из политичких и медијских кругова. Наравно, шутјели су као заливени, јер је Главаш, у љутњи што није ослобођен сваке кривице, изрекао једну важну истину, коју би требало тек незнатно преформулирати: да га је првостепени суд сматрао кривим, да је крив са становишта владајућих политичких структура, али и друштва у цјелини, тај би човјек, због ужасних злочина чији је циљ био етничко чишћење осјечких Срба, био осуђен на двадесет година, и ту би пресуду потврдио Врховни суд. Парадоксално звучи, али Главаш и његови истомишљеници у праву су када говоре да је он осуђен у име Брисела, Америке и међународне заједнице, а не у име правде.

Правде тешко може бити у земљи у којој је састав Врховнога суда одредио Фрањо Туђман, заједно са својим адлатусима, након што га је претходно етички и етнички очистио и идеолошки препарирао у духу прве Божје заповиједи хрватскога судства, коју је изрекао Милан Вуковић, тадашњи предсједник Врховнога суда, казавши да „Хрват не може починити ратни злочин” и да се „у одбрамбеном рату не може починити ратни злочин”. Десетак година након Туђманове смрти, његов дух још увијек доноси пресуде, а његове се судије унутар Врховнога суда размножавају попут амеба, простом диобом, и неће им дохакати никакве политичке промјене, геронтологија или еволуција. Револуционарно судство никада и нигдје није еволуирало, па неће ни у Хрватској.

Свеједно је ли револуција била црвена или је црна.

Скандалозна пресуда Бранимиру Главашу само је илустрација. Врховни суд једнако одлучује и у свим другим случајевима, а његове судије се у промовирању својих погледа на свијет понашају слободније и отвореније него и у Туђманово вријеме. Рецимо, предсједник Врховног суда Бранко Хрватин даје интервјуе ,,Хрватскоме листу”, маргиналном, али јуришном неонацистичком гласилу, које сваке седмице води хајку против непријатеља домовине: Срба, комуниста, Јевреја, масона, новинских колумниста. На насловној страници, уз најаву интервјуа с предсједником Врховнога суда, потјерница је за Радом Шербеџијом.

Идеолошки профил Туђманових судија увијек је био одређенији и радикалнији од профила страначких и државних челника. Наиме, неки министар, страначки функционер или предсједник Сабора могао је и у Туђманово вријеме бити човјек либералнијих и слободнијих погледа на свијет.

Чак и неко ко је сношљив према припадницима других вјера и нација. Судија је, за разлику од политичара, морао бити недвосмислено идејно опредијељен.

Нешто попут официра за безбједност у касарни ЈНА. А како та опредијељеност још увијек у Хрватској изгледа, имао сам се прилике увјерити, након што ми је на новински коментар још једне скандалозне пресуде Врховнога суда, којом је писац Предраг Матвејевић осуђен за вербални деликт и вријеђање једнога локалног пјесника и фашиста, реагирао сам предсједник „Удруге хрватских судаца” Ђуро Сеса.

И сам судија Врховнога суда Сеса ми овако отписује: „Миљенко Јерговић очито не зна ништа доли се набацивати фекалијама које теку отвореним каналима мрачних вилајета његове свијести”. Мрачни вилајети су, погађате, алузија на то што сам рођењем Сарајлија, а расистичке конотације отворених канала, којима по Сарајеву теку фекалије, ваљда не треба објашњавати. Е, сад, како би само мисао судије Врховног суда РХ и предсједника националног судијског удружења била сликовита да сам још и Србин, Бошњак, Албанац, црнац, или да сам блиски род неке од Главашевих осјечких жртава.