Prošle nedelje proveo sam dva dana u Vankuveru. Sve vreme je padala kiša. Sada, u Kalgariju, pada sneg i za naredne dane najavljuju temperature do minus trideset. Gledam televiziju, kanal posvećen vremenu. „Spremite se za duboko zamrzavanje”, kaže voditelj uz besprekoran osmeh i ja se odmah osetim kao ćurka u frižideru u obližnjoj samousluzi. Posle te vizije, kišni dani u Vankuveru deluju kao vreme u raju.

U stvari, nije mi ta kiša toliko ni smetala, jer sam u Vankuver došao da, kao pisac iz dijaspore, održim književno veče sa Milošem Latinovićem, piscem iz matice. Ta dva dana provodim potpuno okružen srpskim jezikom; samo jednom Miloš i ja svraćamo u „Starbaks” da popijemo kafu i ja, za trenutak, govorim engleski dok je naručujem. Devojka koja naplaćuje je iz Meksika, mladić koji pravi kafe je iz Kine, devojka koja briše stolove je iz Rumunije, i naš engleski veselo zvoni od stranog akcenta i jezičkih upadica. Tako, valjda, mora da bude u Kanadi, u zemlji koja je u neprekidnom nastajanju. Prvi put pomišljam da je to ishodište njene lepote, ta činjenica da još ne postoji lako prepoznatljiva odrednica identiteta, te da je to čini privlačnom i, čak, egzotičnom u svom ledenom okruženju.

Međutim, na našoj književnoj večeri ne pojavljuje se nikakva sumnja kada je reč o identitetu i sasvim je jasno da se za sve nas u sali Srpskog kulturnog centra pri crkvi Svetogarhangela Mihaila identitet nalazi u srpskom jeziku. „Samo ne dajte da vam oduzmu jezik”, kaže mi kasnije jedna čitateljka dok joj potpisujem knjigu. Pitam je ko bi hteo da mi oduzme jezik, a ona samo odmahne rukom, zaverenički stavi kažiprst na usne i ode. Najradije bih pošao za njom i pokušao da doznam njenu priču, ali ne mogu to da uradim zbog ostalih čitalaca koji strpljivo čekaju u redu. Pokušavam da ubedim sebe da mi se sve to učinilo, odnosnoda se ona samo počešala ili obrisala kap znoja, ali to mi ne polazi za rukom. Ne ide mi ni potpisivanje i po nekoliko puta tražim od čitalaca da ponove svoja prezimena, a dva-tri puta čak pogrešim u pisanju svog imena.

Kasnije, tokom večere u srpskoj kafani, pomišljam da sam sve zaboravio i prepuštam se goveđoj supi i maloj porciji ćevapa. (Posle jezika, hrana je najsigurnija potvrda identiteta.) Ali budim se usred noći i prvo što pomislim jeste: „Ko je onoj ženi hteo da oduzme jezik?”. Stan u kojem provodim tu noć u Vankuveru nalazi se na dvanaestom spratu i jedan ceo zid načinjen je od stakla. Ustajem iz kreveta i, ne paleći svetlo, prilazim zidu kao što bih prišao prozoru i, kada mu priđem, učini mi se, pospanom i nenaviknutom na tu perspektivu, da ću se strmoglaviti na ulicu. Zastrašen, odskačem od zida i bežim prema sredini stana, potom se, za svaki slučaj, približavam ulaznim vratima. Imam utisak da će svakog časa sve početi da se obrušava i da ću se uskoro naći na ulici, mokroj od kiše.

Tada primećujem da sve komentare i uzvike zbog te pometnje šapućem ili ponavljam u sebi na engleskom jeziku. Zar ne bih u takvoj situaciji, pitam se prilepljen uz vrata, pre očekivao jednu našu sočnu psovku koja bi odmah razjurila sve moje strahove?

Pokušavam da opsujem, ali uzalud – kao omađijan, govorim samo drugim jezikom, onim koji nije moj. U tom času ponovo čujem reči „Ne dajte da vam oduzmu jezik” i napokon razumem šta je čitateljka htela da kaže. Napregnem se, potisnem drugi jezik i u sebi nađem psovku na prvom jeziku i, iako to nikada ne radim, glasno opsujem. Istog časa u meni zabruje rečenice na našem jeziku, povrati se osećaj ravnoteže, odahnem od noćne more i ubrzo tonem u san.

Ujutru se pitam da li sam sve sanjao, ali kada priđem staklenom zidu, shvatim da to nisu bili snovi već je jezik, po ko zna koji put, pokazao da je gospodar stvarnosti. Čak i psovka može ponekad da bude izvor spasa, magično središte iz kojeg jezik izvire i izjednačava sve one koji ga govore. Nije važno gde se nalaze, u matici ili ovde, u dijaspori, gde me naš jezik greje i kada se živa približi dnu termometra. Nadam se samo da neće nastaviti da pada, jer bih tada morao ponovo da se poslužim strašnom lepotom psovke.