Путописаније 3

Прелазак из Италије у Француску, без обзира на то што нема граничног прелаза и што је архитектура иста, види се по томе што Французи очигледно воде више рачуна о зеленилу.

Све је пошумљено, нема говора да је разлика у пошумљености посљедица разлике у клими, ради се о истој обали, истој географској ширини, истом рељефу у залеђу.

Просто, у Француској се очигледно више труде око зеленила, више им је стало, рекао бих.

Размак између два смјера аутопута такође је засађен украсним ниским растињем.

Свака кућа, сваки необрађени педаљ земље је под украсним биљем. Паде ми на памет да у оним стакленицима Монака које сам толико хвалио и који се настављају и у Француској нису само парадајз, паприка и провансалски зачини већ да ту узгајају и цвијеће; сигурно да су каваљери по Азурној обали озбиљни потрошачи истог.

Шта купити жени која има све? Цвијеће, или бурек?

У Ници смо резервисали хотел уз помоћ интернет-чаролија, у строгом центру, три минута хода од мора и чувене Promenade des Anglais.

Хотел је у ствари прилична рупа, у коју долази омладина из Америке, али за 40 евра по особи тешко да се може наћи боље. То је у ствари апартман, са кухињом, па смо куповали клопу у самопослузи и спремали је сами.

Месо и риба су скупљи него код нас, дупло, али остало је јефтиније.

На пример, боца вина Chenet, које се увози код нас (примијетили сте га сигурно, боца има танак и крив грлић), усред Нице је 2,80 евра. Код нас је око 600 дин. (7,5 евра). Не питајте ме ко узима разлику.

Ница је некад припадала Талијанима, али ју је Наполеон у свом налету патриотизма „ослободио“. Очигледно је био јачи.

Касније су је открили Енглези, схватили су да је клима изузетно пријатна, па су брже-боље покуповали плацеве на којима су сад хотели.

Ница је уређена као нека огромна јахта. Дакле, булевар уз море, између њега и плаже широко шеталиште, без икаквих грађевина које би ометале видик велелепним хотелима „Belle Epoque“ фасада, чији унутрашњи луксуз бих радо провјерио да ми је музика мало комерцијалнија... Али тјешим се чињеницом да је и сами Моцарт, о чијем таленту нема спора, живио скромно, па је заправо моја амбиција у погледу луксуза неразумна.

Наравно, забавније је поредити се са неталентованима и богатима, којих је све више. Завист према њима је тако оштра и слатка... али они очигледно имају и неке друге таленте којих ја нисам свјестан. Нећу дозволити бар да окупирају редове у овом тексту.

Улица иза Promenade des Anglais, која је од мора заклоњена, много је занимљивија. Пуна занимљивог свијета, и младог и старог, продавница, кафића, ресторана, који су btw трипут јефтинији од оних који гледају на море.

У винском бару не морате да купите читаву флашу вина, свако вино (а има их најмање 200 врста) можете да поручите на чашу.

Одмах ми падоше на памет наши угоститељи који мисле да је непристојно да ти сипају вино из отворене бутељке, па имаш само двије варијанте, да пијеш точено вино, неко смеће које они ко зна гдје набављају, или да поручиш читаву флашу, као жедни предузимач.

Атмосфера неповјерења први је круг пакла...

Након три чаше различитих вина од којих морам признати да ни једно није било ништа нарочито, јер за она најбоља нисам хтио да дајем 15 евра за чашу, физиологија ипак ради своје, и почињем да проматрам жене.

Схватам да су ми црнкиње најљепше, ту нисам наишао на разумијевање колега који ипак преферирају аријевску сексуалност плавуша.

Али заиста, прћасти носићи, дебеле усне, извијене обрве, дубоке, афричке очи и ход дивље мачке, и то на двије ноге, у мени буде неки праисторијски пламен, који се наравно угасио одмах након што сам примијетио да ме њихови тамнопути пратиоци гледају са нескривеним и пријетећим презиром. Хтједох једном омањем да објасним како смо ми са њима браћа несврстани, али помисао да политички можда није тако поткован као ја обесхрабрила ме је.

Ница, као и сва туристичка мјеста, логично, обилује туристима, па нека летећа анализа домаћег становништва није ни могућа. Мало сам прислушкивао телефонски разговор младе Американке, такође госта нашег скромног хотела, она је за Ницу говорила да је „so nice“.

Та случајна игра ријечи била ми је занимљива јер очигледно није била производ њеног чеоног режња. Њој би, судећи по потпуно неинтелигентно скројеном дебелом дупету које је вирило из говорнице, „Ница“ и „нице“ могли у мозгу данима стајати једно поред другога да не укачи везу.

Зашто немам више пара да останем у овом дивном едену?

Два дана у Ници прошла су између наизмјеничних шетњи и перманентног ждрања свега и свачега што бисмо купили у самопослузи. Глад нас је, далеко од родне груде, лудачки морила, ваљда на нервној бази... а чињеница да сами кувамо нас је охрабривала да ждеремо свако пола сата, јер смо у ствари на тај начин штедјели лову избјегавајући ресторане! Класична балканска економија.

Ипак, изНицесмоморалидаље.