Радост слеће на улице наше

Ускладу са наређењем које је стигло са самог врха државе да се безнађе има заменити оптимизмом, свечано признајем да смо ми најсрећнија земља на свету. Јер, свако друго осећање је чиста издаја, пошто без суровог капитализма нема реалног оптимизма. И обрнуто.

Срећа више није емоција. То је императив модерног патриотизма. Ни безнађе није емоција. То је перфидно одсуство талента за патриотизам.

Ко није срећан, клевеће и лаже. Ко се не нада – тај је издајник. Ко је забринут, тај подмеће клипове у точкове нашег незаустављивог развоја, који ће нас, ако све буде текло по плану, блиске 2020. године извести из кризе, мада су премијер и министар економије одавно рекли да смо из кризе већ изашли. То би могло да значи да њима двојици године брже лете од осталих из структура власти, па нам остаје да се надамо да ће им и мандат брже одлетети...

Срби су мобилисани у ред срећних народа. Више је него очигледно да је срећна земља у којој генерални секретар председника државе, ако је веровати министарки правде, тајно снима разговоре са председницом Врховног суда. И тек после тога, крајње принципијелно, бежи у другу странку. Која сад те снимке емитује као нове хитове „Гранда“. Како се не бисморадовали, кад је, пре објављивања снимка, она тврдила да не зна ко је дотични. Можда је жмурила док је снимао. Или су јој очи биле завезане. Баш као Јустицији, богињи правде. Зато га није опазила. Ту већ нисмо срећни. Ту постајемо еуфорично срећни и коме та ситница делује безнадежно тај дефинитивно није нормалан. Јер, како не би била срећна земља у којој је генерални секретар председника државе тако технолошки оспособљен да серијски снима највише представнике власти? Као да је „авакс”, а не чиновник.

Срећом, сваки дан имамо нове аргументе који нам просто не дају да потонемо у безнађе. Ево, већ 10 година након демократских промена ми још увек причамо о изградњи аутопута. За разлику од сепаратистичке власти на Косову, који су само пет дана причали о изградњи аутопута кроз Косово, а шестог дана већ почели да га граде. Шта ће причати наредних десет година, ако су одмах прионули на посао? Наша власт ће, у то сам сасвим сигуран, до блиске 2020. године направити детаљни план, како ће до 2050. наставити да прича о изградњи аутопута. Већ видим и маркетиншке агенције које ће на томе профитирати, у складу са најбољим законима науке и струке. Јер, са аутопутем је исто као са љубављу. Што би рекла, увек оптимистична, Десанка Максимовић: „Љубав је лепа само док се чека“. Тако је и са аутопутем... Тако је и са демократијом... Тако је и са изласком из кризе... И са борбом против корупције... Нама је све то лепо – јер се чека. Јер се бескрајно чека. Зато нам је и бескрајно лепо. И сваком коме је бескрајно лепо, одмах нек упишу једно позитивно патриотско бројање. Јер, ко данас успе да не потоне у безнађе, већи је херој од оних којима су некада ексере набијали под нокте.

Бензин нам је најскупљи у Европи. Радујмо се. Телефонска претплата jе удвостручена. Пуцајмо од среће. Просечна плата се за годину и по дана смањила за 103 евра. Па, ко ће поднети толику радост? Број оних који су се квалификовали за социјалну помоћ за годину дана порастао је само за 10 одсто. Ситница, достојна подврискивања од среће. Министар здравља иде у Минхен на операцију која се у Србији обавља рутински. Како је дивно што је тим чином грађанима упутио прекрасну поруку поверења у лекаре којима је министар.

Изгледа да је криза прошла, само нама то још нико није јавио. Можда нећемо ни морати да чекамо 2020. да из ње изађемо. Можда ово све само сањамо. Или ће бити да смо нешто преспавали, па зато сад не знамо шта нам се догађа.