Život vri oko mene, ali neću da se ponovo suočavam sa razočaranjima, neću da zvocam o tome da me je Obama razočarao, kako je umesto promena, koje je proklamovao u toku predizborne kampanje, vratio na presto staru gardu Klintonove administracije. Kako mu drago, prihvatam, a šta bih drugo mogla, kao što mi se dopada i kovanica Boris Tito koju je unutrašnjost Srbije plasirala. Mnogo putujem pa svašta slušam, a i sam ministar inostranih poslova neprekidno podvlači da on nema nikakav lični pristup svom poslu, samo izvršava zadatke koje predsednik daje njemu i vladi. Možda to nije bila Titova specijalnost već tako treba da bude, ne znam, ali ne dam da išta naruši moju ravnotežu, ne zanima me Obamina obmana. Sve može da se gleda na dva načina ovako ili onako, ali lična sloboda se mora uvek odbraniti.

Na mom satelitskom sokoćalu, koje nije digitalno… Meni se čini da je novo, a kupila sam ga za vreme velikih demonstracija 1996. nekako baš u decembru, uoči Nove godine i od tada 250 dostupnih kanala, sećam se, bilo je mnogo skremblovanih, to jest sa zamućenom slikom na ekranu, koji se nisu mogle pratiti bez plaćenih kartica. Kad sam tako prvi put u životu „nabola” kanal o modi, zašvajsovala sam se za stolicu i satima gledala svemoguće kolekcije čuvenih modnih kuća. Čudesne kreature kreatora!

Moda je umetnost ovoga vremena. Novo pozorište – bez reči. Skup veličanstveno lepih ljudi – takoreći bogova. To nije samo prikazivanje odeće, to je direktan prenos sa Olimpa, koji je nedostižan za ljudski rod jer svet mode ne predviđa nas debele, kratkonoge, dlakave, kvrgave i nosate. Manekenke i manekeni su savršene lepote i kreću se poput ljupkih gazela. Reči im nisu potrebne, nema drame oko njih, čak su i osmesi izlišni. Njihova su tela tako savršena da se mogu šetati dugim pistama i u gaćama, gologrudi i nenašminkani.

Kad se ljudski rod izrodio? Bog nas je stvorio sve po ugledu na sebe, pa gde je nestala naša lepota, sklad i savršenstvo? U našem božanskom rodoslovu gde smo se zaturili, izgubili? Zašto nismo svi poput tih savršenih bića? A kako su kreatori, nalik na nas, došli do formule, odakle im spoznaja o parametru lepote kada su sami slični nama, nesavršeni, debeli, oronuli od tragedija, izborani od svekolikih neuspeha, smlavljeni u mukama svakodnevice, očajni ali im je misao o lepoti savršena.

Ako je modna pista novo pozorište onda je to privid, kao što je u pozorištu sve samo iluzija, onda su i ta lepa bića nesrećna i očajna poput nas, ali njihova tela još nisu načeta od tereta života ili su došli iz neke udaljene galaksije, sišli na našu planetu da nam pokažu kako bi trebalo da izgledamo bez mučnog dahtanja, gomile izgovorenih reči koja nam ispisuju duboke bore po koži, prave naslage sala, savijaju našu uspravnu kičmu. Na modnim pistama prikazuju da smo pogrešno shvatili život i da smo u borbi za opstanak zaboravili na sebe, kako nam je sve važnije od nas samih. Manekeni koračaju uz nebesku muziku koja zamenjuje ubitačne reči koje nas,smrtnike, unakazuju i razdvajaju, izvode ritual – dostojanstvo tišine bez pokojnika, krvoprolića, pobede i poraženih, bez suza i opomena. Novo pozorište bez dramskih zadataka, zapleta i raspleta, umesto svega pokazuje kako je uzvišeno biti sam, svoj lično, u savršenom telu, čistog pogleda blistave duše. Pozivaju nas bez reči da se vratimo sebi, da se ne tešimo masnim, slasnim zalogajima, da se ne vređamo, da nam misli budu čiste i negujemo svoje telo koje je od Boga darovani dom za našu dušu, da živimo za lepotu kao u bajkama carevi, carice, kraljevi, kraljice, princeze, prinčevi…

Lepota koja opovrgava teoriju evolucije – preci takvih ljudi nisu mogli biti majmuni, ne zbog toga što su ružni već zato što su drugačiji, ne poseduju lepotu kao u Solomonovoj „Pesmi nad pesmama”: ,,… sva si lijepa, draga moja, i nema nedostatka na tebi…”.

To nije pitanje novca, ni najtananija svila ne može da sakrije naslage sala. To nije pitanje uspešnosti u društvu, jer ni planetarna slava ne može zloću da zabašuri, moda nas uči da volimo sebe, svoje telo brižljivo negujemo, vratimo našu božansku lepotu, da odolevamo iskušenjima koja je narušavaju, jer lepota postoji, nju dobijamo rođenjem, data nam je samo na čuvanje.

Gledajući modne revije uviđamo da je čovek veličanstven, jer se na kraju sve te firmirane krpice dokusure na buvljacima širom planete dokazujući da su samo nastavno sredstvo, a ne suština lepote.