Ревизија историјске неистине

Поводом судског поступка за рехабилитацију генерала Драже Михаиловића, овдашњи носталгичари за временом Брозове диктатуре хистеришу против саме идеје да оправданост једног убиства може бити доведена у питање.

Аргументи су: 1. Дража Михаиловић је био злочинац; 2. Дража Михаиловић је сарађивао са немачким окупатором; 3. рехабилитација Драже Михаиловића послала би „лошу слику у регион”, али „и шире”; 4. преиспитивање комунистичких злочина представља покушај „ревидирања историје”.

Е, па, да проанализујемо:

1. До злочина, које неки припадници четничких формација заиста јесу починили, не само да није дошло по наређењу Драже Михаиловића него је Михаиловић починиоце злочина који су му били доступни адекватно кажњавао. Ти злочини, ни по обиму, ни по систематичности, нису приближни злочинима које су, не само као појединачни инцидент него организовано, починили партизани, на чију традицију се Михаиловићеви мрзитељи позивају.

Коме није јасно о чему говорим, нека се информише, на пример, о убиствима у Београду 1944. године.

Примедбу да и партизани јесу чинили злочине, али ти злочини нису били етнички мотивисани, коју је изнела једна противница рехабилитације, добронамерно је могуће тумачити противничином необавештеношћу.

У Херцеговини и деловима Босне, на пример, злочине над муслиманима чинили су и припадници партизанских јединица.

Иако је одговоран за бројне злочине које јесте наредио, за те злочине, будући да се нису дешавали уз његово знање и по његовој директиви, Јосип Броз, истина је, није одговоран. Али, исто тако, за злочине које није наредио и над којим није имао контролу, није одговоран ни Дража Михаиловић

2. Трупе Драже Михаиловића јесу са Немцима сарађивале, али су то повремено чинили и припадници других антифашистичких снага.

Неупућени нека се информишу, на пример, о преговорима Владимира Велебита и Коче Поповића са Немцима, о британској и француској издаји Чехословачке, о немачко-совјетском пакту о ненападању…

3. Будући да су регуларне снаге краљевске војске у отаџбини биле признате као легалан и легитиман савезник у антифашистичкој коалицији, да је генерал постхумно одликован америчким орденом, а да је француски антифашистички лидер Шарл де Гол до краја живота одбијао да се сусретне са Јосипом Брозом због вандалске егзекуције – поставља се питање ко су ти људи, у „региону”, а посебно шире, којима се рехабилитацијом једног антифашисте шаље „лоша слика”.

4. Ко преиспитивање титоистичких лажи назива ревидирањем историје, нека буде поштен па јавно каже да се залаже за укидање вишепартијског система и парламентарне демократије, и за повратак на једнопартијску диктатуру, јер само тако историја коју проглашава истинитом неће бити ревидирана.

Е да, умеренија струја заступника титоистичке истине пита се зар од расправе о овој теми нема ништа значајније и прече.

Као прво, расправа о овој теми не омета бављење другим питањима. Као друго, масовну расправу о овој теми не покрећу они који се залажу за законито преиспитивање незаконитих одлука, него управо они који би безакоње да учине неприкосновеним и вечним.

Да је питање рехабилитације генерала Драже Михаиловића, као што би било нормално, препуштено суду, и овај текст би био непотребан.

Пошто у овој земљи, а „и шире”, ниједна ствар не може да се одвија на нормалан начин, и пошто је количина глупости која се појављује у јавном простору неподношљива, неопходно је на глупост наново указивати.

Борба са непобедивом глупошћу, истина, није ни забавна ни пријатна, али представља морални чин.