Jedno je pomisliti da takvoj deci možda i nema pomoći, a drugo je biti podstrekač njihove pomahnitalosti i sramni profiter„Ne vredi nam da poričemo. Izgubili smo. Jedino čemu sada težim jeste da decu, čim malko odrastu, pošaljem preko.” To mi pre neki dan reče dragi poznanik, pisac. A tamo preko, klinci su jednako medijski zatrovani: J. K. ili Lejdi Gaga, ista je to lepota i prosvećenost. Što će reći, cela planeta je nađubrena savremenim tikvama koje misle da su kondir, a to tikvice svih zemalja kopiraju i na svakoj tački globusa takve curice, ako slučajno i znaju da izgovore komplikovanu reč kao što je „liberalno” a da ne uganu jezik, na pitanje šta ta reč znači kažu: „To je kad izgubiš nevinost sa 11 godina, kao ja”.

Svaka globalna pojava, međutim, daleko više uzurpira nas nego neku uređenu državu, jer smo mali i bedni – a ponajviše zato što se kod nas od takvog budalanja pravi pokret, društvo aktivista koje iz dana u dan postaje sve militantnije a mi (se pravimo?) blesavi i okrećemo glavu. E tako je došlo do toga da koketiranje sa estetikom devedesetih – virus protiv kojeg je trebalo pelcovati novu decu na svaki način – lagano uzme maha i izmutira ih u mamlaze kakve možda ni tih godina nismo videli. Tu je apsolutno sve što je potrebno da se napokon potegne termin „pokret”: imaju svoju ideologiju, svoje muzičke himne, svoju „uniformu”, svoje uzore (kriminalce), danonoćno rade na tome da prošire svoje ubeđenje na druge, i na kraju, gle čuda: počinju da organizuju terorističke napade na institucije koje im ideološki smetaju, kako nam ovih dana, nažalost, svedoči Teofil Pančić.

A država svojim mlohavim reagovanjem na sve to samo potkrepljuje njihovo ubeđenje da se „bore za stvar”. Pogledajmo barem jedan od faktora koji doprinosi toj katastrofi: jedno je napokon pomisliti da takvoj deci možda i nema pomoći, a drugo je biti podstrekač njihove pomahnitalosti i sramni profiter, tobože baš zato što smo izgubili i nema nade pa, kao, svako gleda svoje dupe. Tu mislim baš na one koji se brinu da ova nova gerila uz pesme kreće u svoje poduhvate: na ljude koji ih svojom muzikom podgovaraju da budu ološ, jer u tome vide finu mamiparu za sebe.

Da stvar bude tragičnija, čak ni to nije svugde slučaj: poneki ti „muzičari” i sami su iskreno socijalno retardirani i zaista veruju u stvari koje podvikuju – to je makar pošteno. Ali. Onog trenutka kada neko, namerno ili nesvesno, postane društvena opasnost, viša instanca treba da ga nekako ograniči. Međutim, baš tu, baš tad, jadna naša gotovo u svemu zaostala otadžbina bira da jedan jedini put bude liberalna i kaže: „Svako ima pravo da javno govori šta hoće, jer to je sloboda, to je demokratija!” I milina jedna: svi su patriote da im nema ravnih ni u Domanovićevoj „Dangi”, ali samo na rečima – kad se treba stvarno brinuti o „onima na kojima svet ostaje”, onda su svi više radi da im otmu džeparac ili da ih koriste kao topovsko meso za svoja večita zasluživanja „Carstva nebeskog”.

Molim vas lepo, koliko se javnih ličnosti kurva po „rijaliti programima” za pare i nimalo ih ne dotiče poguban uticaj tih emisija ne samo na mlado nego na celu naciju – gde je tu taj vajni patriotizam? I kakve se pesme plasiraju klincima? Dokle samo parole i pozivi na nekakve demonstracije i revolucije? Što ih neki vrli Srbin tim entuzijazmom na knjigu ne potera? Spominjao sam u jednoj kolumni kako su isto tako neki veseli rodoljubi Đuru Jakšića tukli jer je „ugrozio naciju” svojim pisanjem – samo, začudo, Đuru danas spominjemo kao časnog Srbina, a ne te magarce.

Zašto se država ne pobrine da sva deca znaju za tu priču, koja je samo jedna u moru sličnih? Da znaju to, možda ne bi hitali da obore Pančića nego onoga ko ih je podbo na takav čin. Ne, zemlja dopušta da najgledaniji program bude prepun mentalnih olupina koje profitiraju na nacionalnoj gluposti i još time postaju idoli – i model rodoljublja! Ako se država pod hitno ne pobrine da objasni klincima šta je patriotizam, jedino „sutra” koje će nam svanuti jeste građanski rat, pa ćete gledati rijaliti sa svojih prozora.