Рођендан и клин чорба

Годишњица је промене власти у Србији. Гори прва свећица на торти. Ватромет. Око торте играју и певају сви који су од промена профитирали по оној бесмртној Нушићевој реченици, из „Госпође министарке”: „Запиши ујка Васо”.

Да вас подсетим, кад Живка Поповић, грађанка и жена Симе Поповића, којег је неки луди ветар нанео у политику, постане министарка, у кућу јој навали фамилија, шарено друштво разбојника које тражи од рођаке да им изради пензије иако нису радили, да им да запослење у државној служби иако су због службе били на робији, траже концесије да посеку какву државну шуму... траже укратко да их фамилијарно погледа – да их збрине. И на сваки њихов захтев она одговара: „Запиши ујка Васо”. Живка се најпре опирала да прими фамилију и да саслуша њене захтеве, али ујка Васа је посаветовао: „Па зашто си постала министарка ако нећеш своју фамилију да збринеш? Сваки министар збрине најпре своју фамилију па државу. Преча му је фамилија од државе. И ред је.”

Та фамилија је широк појам. Партијска крв врела је као и фамилијарна кад је у питању амбиција и збрињавање. Фамилијарна партијска логика надев је српског живог локалблата у које тонемо док свећица на слављеничкој торти гори.

Једногодишњаку тапшу руке из иностранства због споразума око Косова, баш као и деведесетих што су љуљале Милошевића као гаранта мира на Балкану. Љуљају нову власт, посебно Александра Вучића, и руке домаће интелектуалне фамилије која због Косова прашта све абнормалности које се множе из дана у дан на свим нивоима државе. Мени су највидљивије оне које се односе на поље уметности и културе.Ту је партијска фамилија имала баш јак апетит. Ујка Васа је записао жеље. Живка спровела у дело, и сад имамо неке чудне људе по институцијама културе, са чудним визијама кич патриотских пројеката. Али још нико није измислио ни функцију ни фотељу које могу да изнедре таленат тамо где га природно нема. Фотеље дају ореол моћи, али не и таленат, креативност, памет. И мислим да то знају и они који данас у фотељама седе и креирају мрак који је налегао тако чврсто да под њим култура издише.Тај мрак-мракчина тако je густ да га можемо сећи на делове. Баш као и освета нових оним пређашњим. На делу је културцид.

Једногодишњак има свој културни идентитет који се ухватио за мантије црквених великодостојника, традицију патријархата са свим њеним девијацијама, за монархистичке снове, за кич свих димензија. Једногодишњак је успео да спроведе културни устанак, онај што га је обећао актуелни саветник министра за културу, Драган Коларевић, у свом тексту пре годину дана.У њему је набројао и уметнике издајнике, непатриоте. Да је Нушић данас жив, и он би био на том списку. Сигурно! Јер Нушић је сву патологију паланачког резоновања и понашања, девијације личности и друштва, шибао својим комедиографским темпераментом, не штедећи ни попове, ни краља, ни министре. Сасвим „непатриотски”.

Нушић је наш савременик,јер су девијације грађанског друштва његовог времена и данас исте. Култура је велика жртва фамилије, нове власти, зачињене Млађаном Динкићем, министром културе из сенке.

Кад ми је стигло писмо из Удружења драмских уметника Србије, позив на протест 22. јуна на Тргу Републике због стања у култури, а које се завршава слоганом: држава једнако култура, помислила сам како позив касно стиже. Додуше, то је позив на који је немогуће не одазвати се. Али зашто стиже сад, а не пре пола године, или... да ли је то позив на парастос културе? Отићи ћу на Трг Републике (којем би монархисти да промене назив и врате онај из доба краљевине, Позоришни трг) из солидарности и радозналости. Радозналост ме вуче да видим колико ће људи доћи, како ће грађани реаговати. Да ли исто као они који остављају своје погане коментаре испод сваког текста у коме се спомене култура, уметност, редитељ, глумац, позориште, филм, буџет за културу? За ових годину дана, невидљива креативна рука успела је да у јавности криминализује уметнике, представи их као џабалебароше, отимаче хлеба из гладних уста радника, пропалитете, пијавице... Занима ме реакција грађана. А што се државе тиче? Па актуелна фамилија, са све Динкићем старим сватом, завршила је са културом. Стрпала је у лонац у којем се кува клин-чорба. Па неком клин а неком торта од локалблата. Са свећицом.