Шта ли је, Боже драги, тако тужно и потресно у новинској вијести о смрти једнога фудбалера, голмана који је био славан прије тридесет и коју годину? Петар Борота ни у чему није амблематски лик југославенскога успјеха и величине, није освајао медаље на свјетским првенствима и олимпијским играма, нити је играо у финалима Купа шампиона или барем Купа Уефе. Након завршетка каријере није постао славни тренер, није давао велике интервјуе и изјаве, није учествовао у ритуалима нашег дугог и крвавог растанка и опроштаја. Изван онога свијета, који се, у интимноме имагинарију једнога несретног нараштаја, простирао од Вардара па до Триглава, Петар Борота не значи скоро ништа. Њега нема, нити га је када било, не само за странце, него га нема ни за оне који су се рађали у вријеме његове славе. Па нас ових дана, већ као тридесетогодишњаци, ти клинци зачуђено питају шта нам је био тај, ко нам је био и зашто је тако важан тај Борота? Лако је објаснити Сафета Сушића, Драгана Џајића или чак, рецимо, Славишу Жунгула, они су били великани једнога времена у којему се човјек домаћем дербију радовао као што се данас радује утакмицама Реала и Барселоне, али прича о Петру Бороти не може се испричати преко његове спортске величине и несумњивога голманског визионарства (изгледао је и бранио онако како ће то чинити нека далека будућа голманска покољења), јер је у његовој причи више нас него што је њега. Зато, из тих сасвим егоистичних разлога, његова смрт и јест тако тужна.

Биле су то кичасте и препотентне југославенске седамдесете, још није била најављена политика „економске стабилизације“, с којом ће почети цијела хисторија наших криза и рецесија, што ће их прекинути тек понеки братоубилачки рат, предсједник владе био је, након погибије Џемала Биједића, црногорски кадар Веселин Ђурановић, а једини наши неуспјеси били су они у квалификацијама за свјетска и еуропска првенства у фудбалу, те у такмичењима за Пјесму Еуровизије. Играла се утакмица у Букурешту, селектор је био Иван Топлак, а бранио је Борота. Већ у четвртој минути румуњски је бек, звао се Дину или некако тако, с неких четрдесет пет метара, из слободног ударца код аут-линије, упутио лопту у наш шеснаестерац. И лопта ко лопта, прелетјела је све присутне, укључујући и Бороту, те се с елеганцијом и лакоћом Љиљане Тице кокетно спустила у југославенску мрежу. До краја утакмице наш је голман примио још три таква гола, да би онда Владанко Стојаковић, спашавајући селекторски образ, закључио како је „Топлак показао своју мудрост јер није мењао Бороту“. Као, да га је замијенио, уништио би човјеку самопоуздање, а његова резерва (је ли то био Каталинић?), можда би примио и који гол више. Она званична хисторија забиљежит ће да смо у тој утакмици, ипак, побиједили, волшебним, ватерполским резултатом 6:4, Сушић је дао три гола, а забијали су и Зоран Филиповић, Дражен Мужинић, и ко оно још?

Борота је примао пацерске голове и бранио оно што не би ни најбољи голмани његовог времена. Већ та је чињеница била довољна да се из ње роди типични југославенски мит. Југославија је била земља чији је стварни значај драматично надмашивао њезину физичку величину, али су њезини порази, друштвени и спортски, увијек били спектакуларнији од сваке побједе. Борота је био пехливан и клаун, комичар, забављач и балетан међу стативама. На дневној је бази производио анегдоте, од којих ће једном бити начињена наша сјећања и успомене с којима ћемо се међусобно препознавати. Срећући се и препознајући по тим Франкфуртима, Лондонимаи свим другим Њујорцима нашега постјугославенског расијања и расула, прије него што бисмо и били свјесни да пред собом имамо суговорника, а не неког ко нам је јучер палио кућу и убијао рођаке, једни смо другима чували душу и враћали достојанство причама о Петру Бороти. Била је то она врста анегдота, шашавих успомена и хармсовских сочињенија, које су функционирале као нека врста пасоша и потврде заједничкога сентименталног и духовног идентитета.

Дуга је, јако, јако дуга, и сасвим неиспричана, прича о Петру Бороти и свим нашим Боротама. Она никада неће ни бити испричана, него ће исцурити с овога свијета заједно с једном генерацијом. Њој је цијелој пре неки дан и умро голман Петар Борота, што је бранио у Партизану и Челсију, а у ОФК Београду резерва му био Хранислав Хаџитонић.