Вољом посланика, који се ничим неоправдано сматрају демократама, Србија добија један перверзан закон – без налога суда, тајна служба може да дође до листинга разговора и електронских комуникација грађана. Алал вера власти! За то смо се борили. Управо за то смо гутали сузавац 5.октобра! За више прислушкивања и мање демократије, за више права тајној служби, а мање права грађанима, за свемоћ БИА и немоћ руље. Брзо сте се убуђали, господо властодршци!

Да је у своје време Милошевић ово покушао, револуција би била бурнија и свеобухватнија. Данас се нико не буни. А и чему побуна? Јер, у Србији – после сваке буне дође веће јуне!

Питам се да ли је шефици посланичке групе „За европску Србију“ за време петооктобарских демонстрација у мислима била идеја борбе за више демократије или ова, изопачена – за тоталитарни, стаљинистички надзор над грађанима?

Па, ево, господо из БИА, ја ћу вам, добровољно помоћи. Сад када имате сваки мој листинг или мејл, ја ћу вам препричати њихов садржај, а ви ме већ класификујте тамо где треба. Само ме немојте убити, бар док не разрешите ко је од ваших колега убио Ћурувију.

Као што видите,данас сам причао са мајком, пензионерком. Има понижавајућу пензију. Као и милиони других, који гладују, захваљујући мудрој политици државног врха. Пошто не псујем пред њом, псовао сам после и то вам уредно пријављујем. Псовао сам све на власти, све по списку, и веома жестоко, па вас молим да то пажљиво евидентирате, јер у мени можда чучи потенцијални терориста, а да то и не знам. Зато вам дојављујем да се не акате по судовима како бистесазнали шта сам причао, а може и писар Пера да вас одрука (како то цинично објасни један дубокоумни, а демократски, посланик).

После ме зове другарица. Самохрана мајка, остала је без посла, продала је последњи комад накита да прехрани дете, очајна је и размишља о самоубиству. Опет сам псовао комплетну владу (а и шире). Пошто сте ви, сад у демократији, одвојени од политике, што нам је свима добро познато, признајем да сам рекао да свe тe безосећајнe људетреба посмењивати. Онда ме спопао ужас шта им може бити алтернатива, па сам псовао и опозицију. Молим да и то с најдубљом пажњом региструјете и анализирате.

Као што видите даље у мом листингу, причао сам и са кумом који ради, ал’није примио плату неколико месеци. Нема за храну, дугује за кирију, струју, комуналије. Ту смо псовали заједно. Није да га цинкарим, него он инсистира да га поменем, јер му је свега доста. Цитирао је стару српску пословицу: „Бој се овна, бој се г… – кад ћеш живети?“ Моли ме да вам је пренесем, а ви је, у дневном билтену, проследите државном врху. Ако смете...

Онда разговори са пријатељима. Банке их јуре, немају за рату, евро скаче, прете им судом, хипотекама, запленама... Псовали смо све од врха до дна. И констатовали смо да је, заправо, највеће дно на врху... Јесте ли забележили?

Онда сам се чуо са рођаком. Има факултет, а нема посао. Годинама. Каже да нам је стандард умро и пита се зашто је то тако кад смо, по речима премијера, статистички изашли из кризе. А евро скаче, цене дивљају, бензин је најскупљи у овом делу света. И онда распали: фукаре краду, тајкуни харају, спрега криминала и политике је достигла врхунац, правосуђе постаје енциклопедијски пример неморала... Упркос реформи. Или, баш због ње. Овде мораш бити убијен од стране силоватеља, да би то можда било кривично дело. Ако те само увуче у кола, љуби, препипава – то је ништа. То би требало да служи на радост жртви. Јер, по неким реформисаним судијама, ту нема недозвољених полних радњи... Овде сте сигурно и ви опсовали...

Ето, све сам признао, поштована БИА. Да се не мучите. Ако сам вам бар мало помогао да ме раскринкате, јако ми је драго. Срећна је држава у којој тајна служба неограничено може пратити баш сваког грађанина – сем криминалаца, лопова, тајкуна и политичара. Јер, кад бисте пратили шта они раде, не бисте били толико докони да вас и ми обични смртници занимамо. А затвори би били, некако – пунији...