Сатеривање у тор

Без претеривања, после четрдесет година бављења професијом на точковима – стварно сам мислио да знам сваки камен у Србији. На почетку глумачке каријере играо сам своју монодраму ,,Лед” више од хиљаду пута у хладним домовима културе по најзабаченијим паланкама и селима, а касније, снимао партизанске и остале филмове којекуда по најудаљенијим врлетима, гудурама и крајолицима. Веровао сам да ми је у земљи у којој на три ливаде нигде лада нема сваки крајичак познат. Да ниједан педаљ Србије – за коју је песник Танасије Младеновић певао да се неће умирити више, а велика Десанка да је велика тајна – није непознаница за мене. Признајем постиђен – нисам знао, нисам био свестан, ни појма нисам имао да је Космај толико леп. И сигуран сам да нисам једини. Благодет и лепота на којој бог није жалио смештена је у првом прстену од Београда, да се мало на прсте подигнеш – видео би га са Славије.

За пола сата атрактивне вожње која одмара очи стиже се у Неменикуће, чаробно шумадијско село у подножју зелено баршунасте планине, пре бих рекао – повећег брда с пашњацима, ливадама, шљивицима и листопадном шумом. Бистри извори на сваком кораку, питомина и мир у којем удаљени звук моторне тестере личи на музику. Не знаш да ли је лепше да видиш, или да чујеш божанствени пој славуја у честрама багрема у касном цвату. Промрзли од неочекивано реске пролећне хладноће, испратили смо неколико ноћи снимајући  „Равну гору” и поново се уверили да је Србија најлепша земља на свету. Колико су лепа сванућа на космајским обронцима, када уз бакарну зору која надире од Стига и далеког Дунава, преко моравске долине и Шумадије надвлада магична светлост са бајковитом сликом уснуле Србије – која пуни очни вид!

Ту, у том рају, пре неколико недеља срео сам Милутина, домаћина, сељака и чобанина великог стада са преко двеста оваца, јагањаца, коза и јарића. Пристао је да нам за потребе снимања серије, ни по сату, ни по грлу – без накнаде дотера своје стадо у кадар. Реализујемо пројекат од прворазредног националног значаја, а камчимо и крпимо, натежемо се и довијамо као кад скупљамо испред цркве. И, док нас држава игнорише, где год се појавимо, народ нам шири руку. Са амбицијама да испричамо причу о трагичним и кобним догађајима који су сатрли српски народ, располутили га и оставили га без слободе, и 1941, и много година касније – поможе нам Милутин са Космаја, да макар покажемо да је Србија она иста земља коју је од Турака отимао велики књаз Милош, да има здраву траву, лугове и жир, бистру воду, овце, козе и свиње. Све што је потребно да буде најбоље природно станиште за човека. Да живиш па да не питаш докле ћеш, него онако, мирно и спокојно, срећно и дуговечно – како је бог рекао...

Пристао је Милутин све да нам помогне, али је тражио да му испричам: Шта ми то снимамо, о чему се ту ради, о коме је реч и каква је последња реч коју желимо да кажемо. Признајем, ставио ме је на муке… Рекао сам му колико сам могао. Да причамо причу о Србији у другом рату, да је у главној улози народ, да ћемо видети Тита, али и чича Дражу… ,,Јер ћеш да прикажеш како се за нас Србе историја понавља, како нам у сваком веку мало, мало, па певају исту песму – како нас ломе и крше, гуше и савијају као младу врбу? Докле више уцене и сатеривања у тор? Као ја моје овце – ал, оне су макар сите, а на каквом смо путу, поред оволике доброте и лепоте – Срби ће скоро и да гладују…!?” Тако прича Милутини удара ме дланом по рамену, а рука му тешка као месарски маљ, а дланови рапави као гумени бајлак од тракторске гуме. Али, поглед му је бистар, очи плаве и немирне, могу да скрозирају свакога… ,,Моје овце се мало ритају кад их сатерујем у тор – а ми смо кротки као пелцована кокош, све мислимо – не догађа се то нама, него неком другом. Видео сам на телевизору – Косово морамо да дамо, онакву земљу за неки датум, где то има. Нека га њима датум – а нама нек врате Косово. Ја школу никакву немам – ал нисам глуп, а нисам ни ћорав”.

Док момци намештају камеру, рефлекторе и остале скаламерије причао ми је Милутин у хладу набујалог ораха како је на таљигама и са длановима у џеповима избегао са Косова, да су његови из околине Пећи, да су њихова имања била на потезу према Високим Дечанима у којима је пре више од седам деценија крштен. Причао ми је како је као дете чувао стоку поред Бистрице и ударао клис са вршњацима Албанцима, све док не забели на Проклетијама које су се натквесиле над зеленом долином… ,,Да ли им је Тито поклонио Косово то не знам – али, да им је држао ред, то јесте. Имали смо власт и државу, нису смели да шукну…” каже Милутин. Уверавао ме је да још увек сања Метохију, додуше – пре много више, али и сада, догађа му се да се пробуди знојав и мокар, ко кад је у бачву упао.

Правио сам се да нисам видео како рапавим длановима заклања сузу у оку. Боље да не видим, оно што сам видео. Камо среће да нисам чуо – то што сам чуо. Откако сам срео Милутина – не излази ми из памети. Да се човек запита, колико трагичних и појединачних судбина, колико ломова и личних патњи исходи из усиљеног руковања у Бриселу, под надзором и паском моћних, који тобоже за наше добро хоће да нас сатерају у тор. Онолики и онакав какав су њихови планери смислили за нас. И ми притом морамо још и да се смејемо. У сатеривању у тор непослушних Срба управо предњаче они који и у ,,Равној гори” имају пресудну улогу. У прошлом веку су два пута са оружјем у рукама посећивали Србију. Уз ризик да будем оптужен да сам против европских интеграција – у ушима ми звони Милутиново питање: Јел’ ти то оћеш да покажеш како се за нас Србе историја понавља?