U četvorospratnoj zgradi pregorela je sijalica u hodniku iznad ulaznih vrata. Kako je stanaru zgrade, koji je godinama o svom trošku zamenjivao dotrajale sijalice, dozlogrdilo da uvek bude taj koji će brinuti o njima, ulaz je ostao u mraku.

Niko od stanara nije primetio taj mrak ili, možda jeste, ali se nije zbog toga uzbuđivao. Onda je pregorela i sijalica na prvom spratu. Najstariji stanar sa tog sprata, jedna bakica, nije bila u stanju da se popne na merdevine i promeni sijalicu a njene komšije nisu imale vremena za takvu ,,akciju”, pa su upaljačima osvetljavali put do svojih stanova.

Vreme je prolazilo, a situacija se nije menjala sve do trenutka kada su hodnici na trećem i četvrtom spratu ostali u mraku. Stanari sa tih spratova, međutim, nisu reagovali ni na taj ,,novi” mrak. Oglasio se samo stanar koji je tu boravio vrlo retko (jer živi u inostranstvu) i zatražio hitan sastanak kućnog saveta povodom slučaja ,,sijalice”. Predsednik ovog saveta bila je starija gospođa koja je stanovala u prizemlju. Uredno je oblepila staklo na ulaznim vratima papirima na kojima je pisalo obaveštenje o vremenu i mestu sastanka: „… utorak u 19 č, hodnik na drugom spratu – zato što jedino tamo radi svetlo!”.

Dva dana pred sastanak počela su domunđavanja stanara i tajna okupljanja. Tišinu neosvetljenog hodnika remetili su povremeni zvuci škljocanja brave, šaputanje, meki zvuk od hodanja na prstima, te škripa vrata... Nakon pojedinačnih konsultacija, većina se složila da sastanak treba da se održi, ali su bili protiv toga što je predlog za sastanak izneo baš stanar koji samo povremeno ,,gostuje” u zgradi. Zaključak je bio da se od predsednice traži da otkaže sastanak i da u isto vreme i na istom mestu zakaže novi, ali ovog puta na inicijativu svih, to jest, većine stanara. Predsednica je tako i učinila.

Sastanku su prisustvovali punoletni stanari. Prvo se oglasio revnosni stanar koji je izneo svoju neopozivu odluku da neće više promeniti nijednu sijalicu u zgradi ,,jer je bezobrazluk da nikom od mlađih muškaraca ne pada na pamet da to učini”. Pošto su ti isti apostrofirani momci ćutali ili pisali SMS-ove na mobilnim telefonima dok je on iznosio svoj stav ljutito je napustio sastanak zalupivši za sobom vrata od svog stana. Kako je zalupio vrata tako je pregorela sijalica i na tom spratu.

Zgrada je sada bila u potpunom mraku. Začuli su se glasovi i komešanje: ,,Ne pada mi na pamet da se pentram i čačkam po struji, uostalom, već smo kupili baterijsku lampu i sasvim se dobro snalazimo sa njom!”; ,,O svetlu neka brinu oni koji izlaze noću i vraćaju se u vreme kada pošten svet spava!”; ,,U pravu ste, vidi ovoga! Volu rep možeš da iščupaš!”; ,,Ajde da platimo nekog da nam zamenjuje te sijalice!”; ,,Ama, ko će da dolazi samo zbog jedne ili dve? Eto, neka svako promeni ispred svog stana, a na ulazu možemo na smenu!”…

Nastupila je i deseta noć od sastanka, a nijedna sijalica nije bila promenjena. Oko ponoći hodnikom se prolomio zvuk metala koji je udarao u betonsko stepenište. To je revnosni stanar, sa baterijom u ustima, nameštao merdevine. Zatim se popeo na njih, pružio ruku ka sijalici i sa mukom je odvrnuo. Kroz špijunke su ga pratili razni pogledi, ali niko nije izašao da mu pomogne. Izvadio je iz džepa novu sijalicu i zašrafio je u ležište. Sišao je sa merdevina i pritisnuo prekidač. Sijalica je zasvetlela, a onda počela da treperi i uz tanko: ,,puf”, prestala da radi. Iza vrata se začuo tihi, podsmešljivi kikot. Čovek se nije pokolebao. Otišao je i doneo drugu sijalicu. Nažalost, i ona je zatreperila i ugasila se. Kikot se pojačao, čovek je sklopio merdevine i vratio se u stan. Sutradan je doveo majstora, zamenio sve sijalice a posle izvesnog vremena se odselio.

Dok se selio, ponovo su ga posmatrali kroz špijunke i šaputali između sebe: ,,Ko će nam sada zamenjivati sijalice?”