У четвороспратној згради прегорела је сијалица у ходнику изнад улазних врата. Како је станару зграде, који је годинама о свом трошку замењивао дотрајале сијалице, дозлогрдило да увек буде тај који ће бринути о њима, улаз је остао у мраку.

Нико од станара није приметио тај мрак или, можда јесте, али се није због тога узбуђивао. Онда је прегорела и сијалица на првом спрату. Најстарији станар са тог спрата, једна бакица, није била у стању да се попне на мердевине и промени сијалицу а њене комшије нису ималe времена за такву ,,акцију”, па су упаљачима осветљавали пут до својих станова.

Време је пролазило, а ситуација се није мењала све до тренутка када су ходници на трећем и четвртом спрату остали у мраку. Станари са тих спратова, међутим, нису реаговали ни на тај ,,нови” мрак. Огласио се само станар који је ту боравио врло ретко (јер живи у иностранству) и затражио хитан састанак кућног савета поводом случаја ,,сијалице”. Председник овог савета била је старија госпођа која је становала у приземљу. Уредно је облепила стакло на улазним вратима папирима на којима је писало обавештење о времену и месту састанка: „… уторак у 19 ч, ходник на другом спрату – зато што једино тамо ради светло!”.

Два дана пред састанак почела су домунђавања станара и тајна окупљања. Тишину неосветљеног ходника реметили су повремени звуци шкљоцања браве, шапутање, меки звук од ходања на прстима, те шкрипа врата... Након појединачних консултација, већина се сложила да састанак треба да се одржи, али су били против тога што је предлог за састанак изнео баш станар који само повремено ,,гостује” у згради. Закључак је био да се од председнице тражи да откаже састанак и да у исто време и на истом месту закаже нови, али овог пута на иницијативу свих, то јест, већине станара. Председница је тако и учинила.

Састанку су присуствовали пунолетни станари. Прво се огласио ревносни станар који је изнео своју неопозиву одлуку да неће више променити ниједну сијалицу у згради ,,јер је безобразлук да ником од млађих мушкараца не пада на памет да то учини”. Пошто су ти исти апострофирани момци ћутали или писали СМС-ове на мобилним телефонима док је он износио свој став љутито је напустио састанак залупивши за собом врата од свог стана. Како је залупио врата тако је прегорела сијалица и на том спрату.

Зграда је сада била у потпуном мраку. Зачули су се гласови и комешање: ,,Не пада ми на памет да се пентрам и чачкам по струји, уосталом, већ смо купили батеријску лампу и сасвим се добро сналазимо са њом!”; ,,О светлу нека брину они који излазе ноћу и враћају се у време када поштен свет спава!”; ,,У праву сте, види овога! Волу реп можеш да ишчупаш!”; ,,Ајде да платимо неког да нам замењује те сијалице!”; ,,Ама, ко ће да долази само због једне или две? Eто, нека свако промени испред свог стана, а на улазу можемо на смену!”…

Наступила је и десета ноћ од састанка, а ниједна сијалица није била промењена. Око поноћи ходником се проломио звук метала који је ударао у бетонско степениште. To je ревносни станар, са батеријом у устима, намештао мердевине. Затим се попео на њих, пружио руку ка сијалици и са муком је одврнуо. Кроз шпијунке су га пратили разни погледи, али нико није изашао да му помогне. Извадио је из џепа нову сијалицу и зашрафио је у лежиште. Сишао је са мердевина и притиснуо прекидач. Сијалица је засветлела, а онда почела да трепери и уз танко: ,,пуф”, престала да ради. Иза врата се зачуо тихи, подсмешљиви кикот. Човек се није поколебао. Отишао је и донео другу сијалицу. Нажалост, и она је затреперила и угасила се. Кикот се појачао, човек је склопио мердевине и вратио се у стан. Сутрадан је довео мајстора, заменио све сијалице а после извесног времена се одселио.

Док се селио, поново су га посматрали кроз шпијунке и шапутали између себе: ,,Ко ће нам сада замењивати сијалице?”