Једна од мојих омиљених латинских сентенци, поред оне да стари Римљани јеђаху лежећи, јесте изрека о глорији мунди. Пролазна је светска слава. Сад је има сад је нема, коло среће окреће се.

Догађај који бесмртну латинску мудрост озбиљно доводи у сумњу јесте енглеско венчање принчевског пара, чији смо директан пренос помно пратили нажалост преко малих екрана. Телевизија је монополизовала слику, али је зато лишила рефлексије коју овде додајем са закашњењем, као прилог незаборавном снимку. Сви сатови су били намештени на оно време које је по краљичиној вољи, дрвеће донесено ко зна одакле посађено је дуж пролаза у катедрали, дамама с невероватним шеширима, који су се на глави држали искључиво помоћу Худинијевих трикова, дискретно је наложен једино прихватљив тоналитет од беж до боје лаванде. Ексцеси у виду црвене, шерпа-плаве или не дај боже дречаво наранџасте прећутно ће бити санкционисани избегавањем или, при евентуалном поздрављању, хладним пружањем два прста уместо целе шаке.

Империја је тога дана заблистала у пуном сјају. Њој време, судећи по брижљиво припреманој и маестрално изведеној свадбеној церемонији, није додало ни трунку корозије, потврдивши тако речи мог омиљеног писца: тамо где нема британске власти, тамо нема стварности, тамо је вакуум.

Кочије са младим тек венчаним паром, свет који кличе и чека први брачни пољубац с краљевског балкона, све је то личило на Пепељугин сан и јаву. Они склони меланхоличној медитацији сигурно ће се запитати шта с толиком славом, како изгледа живот са њом и у њој. Кад идеш у куповину, кад пожелиш да се напијеш и плачеш на јавном месту, кад ти се неки рођак у кретенски штрафтастим, окраћалим панталонама, који рже док се смеје и редовно те брука на јавним прославама, најави у Бекингемску палату. Но, пустимо да млади пар оде романтичним колским путем до свог еколошког имања на којем су чак и бојлери дрвени и пожелимо им (не баш у размерама Хенрија Осмог) бар мало скандала, без којих је живот бљутав и нема никакав укус. Ето изузетка од златног римског правила нареченог у сентенци!

У свим другим случајевима, слава је пролазна, и више него што треба и што можемо да претпоставимо.

Још један недавни догађај заокупио је медијску пажњу – хватање генерала Младића. Новинари, ти интелигентни мангупи, често су, једну поред друге, постављали ратне фотографије бившег војника–генерала у чијим очима и кретњама, као уосталом и код свих униформи (нека ми опрости бог Марс лично), има прилично осионости која се у многим случајевима граничи с лудилом. А онда, из наших и даље чупаво–вунених времена, изгубљен, мутан поглед ухваћене зверке са качкетом, која не зна где се налази.

Човеков живот је кратак али довољан за грешку. Једна грешка је довољна да се прецрта цео живот и да се због тога до последњег дана носи свој крст. Та грешка је исто што и самоубиство, само распоређено у времену.

Када су тврдили да је слава пролазна, Латини су је сигурно замишљали као круг, лопту која се окреће и подсећа да у човеку може постојати више бића – дете, најокрутнија звер, просечан малограђанин брижан за свој стомак, светац. Свако од њих дочека своје време да изађе на психичку сцену и издаје наредбе. То је поље за грешке и разочарања, за велике драме. Често читамо како је неко стрељао у име отаџбине, пуцао у потиљак, убијао ножем, а онда наставио да живи као солидан сусед, марљив службеник, послушан војник, добар дека који воли децу и цвеће, и екологију. Све су то многа лица госпође Глорије или Славе: бити марљив, вредан, лепо васпитан, отмен.

За сваког од нас, она значи нешто друго. Нека жена: „Слава, то је мој муж”. Писац Ками је тврдио да се осећа славно кад говори француски. Туарег: „Славан је наш поглавица који увек може да призове кишу”.