Često kukamo. Ne volimo da se hvalimo kad nam dobro ide. Izbegavamo da kažemo kako smo dobro zaradili, da uživamo u svom poslu, kako smo nešto uradili od meraka. A taman posla da pohvalimo nekog drugog!

Moj poznanik Englez smatra da nam je to ostalo, pored javašluka, sarme i kafenisanja, od Turaka. Kad bi ondašnji Turčin čuo da je nekom Srbinu dobro krenulo, on bi brže-bolje došao po harač. Od Turaka su nam, kako još živo narodno predanje kaže, ostale mnoge stvari po kojima ih rado pominjemo.

Na primer, radijatori u mojoj školi „Mokranjac“, najstarijoj muzičkoj školi na Balkanu. Izgledaju stariji od Mehmed-pašinog mosta, iznutra su puni turskog krečnjaka, jedva da su po ciči zimi mlaki, što, bez obzira na ljubav prema umetnosti, deluje obespokojavajuće na beogradskoj vetrometini.

I prozori su stari, osmanlijski. Izvitopereni i ne dihtuju, u zazor može prst da stane. Namestili smo rajber (nemački) da ih vetar ne otvara. Deca naguraju šalove da ispod ne duva.

Preko puta školske zgrade u Krunskoj ulici nalazi se turska ambasada pa Turci izbliza mogu da osmatraju šta su nam u amanet ostavili.

Đaci na času, obučeni u skijaške jakne, sa rukavicama da im se prsti ne ukoče za čas instrumenta, više liče na alpinističko društvo nego na učenike muzičke gimnazije. Nemamo prijatne, svetle kabinete sa posterima i modernim učilima, vodovodna instalacija je očajna, parket popucao, u toaletima (ako rade) nema nad lavaboom tople vode. Nemamo ni svoju zgradu već je delimo sa drugim školama. Jedino su deca lepa i vesela.

To što ne volimo Mokranjca, možda nam je i to od Turaka ostalo. Ne, sigurno ga ne volimo kad dozvoljavamo da škola koju je osnovao izgleda ovako, kao što ne volimo ni Crnjanskog, čija je zadužbina smeštena u hodničić-špajz-klozetić zgrade Udruženja pisaca u Francuskoj. Kao što ne volimo ni mnoge druge Srbe kojima možemo da se pohvalimo kad nas neko upita ko smo. To što sebe ne poštujemo i što imamo dara da oskrnavimo svačiji uspeh, da li nam je i to ostalo od Turaka?

Na jednom putu u Istanbul, usred gungule od zurli i usplahirenih kelnera koji su po bezistanu raznosili piće i meze, ugledala sam čoveka sa sveskom. Pogodivši da je pisac, pozvala sam ga za naš sto.

– Vi Srbi mnogo opasan narod, mnogo surov – primeti pisac. – Kako to mislite? – lecnuh se u patriotskom žaru. – Kad smo ratovali, vi ste nas Turke nabijali na kolac. – Kako to?! – prenerazih se. – Jeste, jeste, učili smo u školi, na časovima istorije – pomirljivo je zaključio pisac, posegnuvši za ražnjićem sa šiš-kebabom.

Nema sumnje da istorija, učiteljica života, drži različita predavanja na različitim jezicima, a sasvim je sigurno da su nam Turci, pored aleve paprike, jorgana i čučavca, ostavili i Srbe, koji sami sebe nabijaju na kolac. Što bi rekao Basara: Bili smo pod Turcima, a kad su oni otišli, mi smo postali Turci.

Na turskoj ambasadi prozori dobro dihtuju, a radijatori su usred zime vreli. Kod njih je sve u znaku napretka. Jedino turske žene mogu i dalje da kukaju kako su još uvek pod Turcima.