Када човек постаје стар? Онда када му то неко каже или када сам одлучи? У Канади се званично постаје стар када се напуни 65 година. Од тог тренутка, наиме, можете да добијате скромну месечну социјалну помоћ која је намењена „сениорима”, тј. особама старијим од 65 година. Од поменуте месечне помоћи нећете моћи да живите месец дана, али за утеху, као сениор, добијате попусте у биоскопима, јавном саобраћају, многим продавницама, код фризера и других занатлија.

Сећам се да се код нас говорило да човек постаје стар онда када у новинама почне прво да чита читуље. Можда у томе има неке истине, јер читуље постају доминантно штиво онда када нечије друштво из гимназије или са студија почне да се проређује. Читуље су, у ствари, први знак да људски живот, упркос нашој потајној нади, не траје вечно.

Али старост, када почиње старост? Вероватно онда када вас вест о нечијој смрти, о смрти некога кога сте познавали откако сте почели да се бавите својим послом, претвори у цистерну успомена и када ухватите себе како снагом воље покушавате да зауставите куцање зидног сата и пролазак времена.

Вест о смрти Моме Капора понајвише ме је подсетила на многе сате које смо провели заједно у време када је култна књижара ,,Народне књиге” у Цетињској улици била средиште културног живота у Београду. Било је то у она стара добра времена, за која сада многи тврде да нису била ни стара ни добра. У сваком случају, била су то времена у којима су писци били уједињени у борби за слободу говора и права на разлику – управо за оне ствари које би многи писци сада најрадије забранили неким другим писцима.

Затим сам се присетио Дубровника. За разлику од Моме Капора, ја Дубровник никада нисам волео. Први и једини пут био сам у њему током лета 1968, као један од многобројних хипика из целог света који су „окупирали” дубровачке, улице, тргове и плаже. Међутим, незадовољни таквим туристима, од којих се није могло превише зарадити, грађани Дубровника су узели правду у своје руке. Почели су да нас вређају, нападају, бију, бацају у море, а неке су, уз добре батине, на силу ошишали. Тада сам први пут видео хистеричну масу која је била спремна да линчује. Спаковао сам ранац, побегао из Дубровника и више никада нисам крочио у њега.

Тада је, у неким од новина за које је редовно писао, Капор објавио коментар у којем је стао на страну претучених и ошишаних хипика, што је, у то време, допринело бржем опоравку мог повређеног хипи идентитета. Таква „помоћ” се, без обзира што није била упућена само мени, ипак, не заборавља. И нисам је заборавио током потоњих деценија, током свих оних година док је Капор немилице расипао свој списатељски дар на исписивање књига за заљубљене девојчице и неодлучне дечаке а потом на тешко схватљиве политичке екскурзије.

Због тога је, уверен сам, у првом случају прокоцкао могућност да заузме неко цењеније место у српској књижевности, које би требало да му припадне на основу његовог списатељског умећа. У другом случају, ако не грешим, прокоцкао је добрим делом подршку оног млађег, урбаног слоја друштва којем је највише покушавао да се приближи у својим књигама. Његовим одласком наша књижевност губи једног од првих, а можда и највећег, аутора правих бестселера, док Београд губи једну од својих најпрепознатљивијих икона.

И док се разне успомене обрушавају на мене, присећам се да смо се срели и у Њујорку, у граду који је, бар у то време, Капор волео колико и Дубровник и Београд. Тамо је он био другачији, у исто време нервознији и опуштенији, што се догађа многим посетиоцима тог чаробног града. Једино што се на њему није тамо мењало био је његов осмех. Његов осмех био је свугде исти, као неки далеки рођак осмеха мачке из „Алисе у земљи чуда”. И док ходам улицама града у којем сада живим, ти осмеси искрсавају свуда око мене, као да најављују повратак свог власника.

Али, власници осмеха се враћају само у успоменама. У стварности се то никад не догађа. У стварности, записано је у Талмуду, човек почиње да осећа да је стар у шездесетој години. Међутим, човеков час за умирање, пише мало даље у Талмуду, следује му тек у стотој години. Занимљива је та помисао – доживети стоту, ту „језиву гњаважу у животу” – како је о томе певало „Бијело дугме” у она стара времена која ипак нису била лоша.