Kažu da se čovek uči dok je živ. Da li mi uopšte živimo dok prolongiramo svoju smrt? Da li uopšte možemo nešto da naučimo dok se grčimo da i ovo malo što znamo ne izgubimo? Čovek u svom izvitoperenju zbog okolnosti u kojima živi, zbog misli kojima robuje i postupcima kojima se divi,oseća se tesno u kalupu koji je sam sebi stvorio, zato voli da ode negde daleko, da sam sebe smiri, da bude drugi neko. Kompasi su poludeli,olujno čovečanstvo se igra sa nama,čovek je poput vulkana, kipi u sebi preteći da eksplodira. Dok mi nađemo ono što nam treba život ode od nas kao kamen što se odroni sa brega. Osećanja i razum treba da prave pravi put kojim treba da ide naš duh. Nebo je ogledalo u kome čovek treba da se ogleda. A od čoveka se očekuje da bude bezbrižan,opušten i šarmantan. Obično ono što očekujemo ako ga dugo nema, vremenom zaboravimo.

Mljet nas čeka sa svojom već poznatom lepotom boja...

Nervoza pakovanja poznata je svima onima koji imaju žene. Poneti pola kuće za svaki slučaj. Vučem,nosim i težinu podnosim. Nema veze,živeo mir među nama. Ulazak u autobus i blaga jeza se pojavljuje kad smo videli čime ćemo da putujemo i da nam predstoji veliki maltret. Kao da smo ušli u neko davno prošlo vreme koje nema licencu za ovo novo. Jako je toplo,a u busu nema klime. Za utehu,bar su sedišta dobra. Polagano se autobus puni narodom koji se nije promenio u svojoj nesvesti. Stare situacije sa viškom prodatih karata. Komentari sevaju mozgovi zevaju,sve je isto kao i pre. Naviru neka razmišljanja kojase ne mogu sakriti u odnosu na budućnost koja u ovom regionu ima svoje nesigurno mesto. Svega je bilo i dugih stajanja zbog nesreća na putu,neverovatnih komunikacija sa šoferima,čestih zaustavljanja da bi se prenela i uručila pošta i paketi, i zaustavljanje saobraćajne kontrole zbog prolaska kroz crveno svetlo. A za to vreme moje dete se muči da zaspi. Zora nas zatiče u hercegovačkom kršu i lomu, Trebinje gde si da si daleko si. Tamo nas čeka mladić, zanimljive prošlosti,(a svako ovde ima zanimljivu prošlost ko je učestvovao u gunguli jezivih devedesetih), da nas preveze taksijem do Dubrovnika. Putujemo i razgovaramo.O čemu , možete da pogađate...

Lepljivi,neispavani,pohabani stižemo u luku da kupimo karte za katamaran koji će nas prevesti do ostrva. U Hrvatskoj deca do petgodina ništa ne plaćaju, ni karte za prevoz ni krevet u aranžmanu, za razliku od naše dece koja od malih nogu ravnopravno plaćaju sve. Posle sat i po plovidbe čeka nas jedan od dva vredna i radna brata da nas odbaci do čarobne tačke gde ćemo letovati. S obzirom na to da nije spavalo više sati,dete se više nego dobro drži pokazujući čvrstinu koja će mubiti preko potrebna za život. Za dve nedelje imali smo puno vremena da uživamo i razmišljamo o raznim stvarima oko nas. Išao sam i u noćni ribolov. Težak,opasan i neizvestan posao. Ulov je bio dobar, zavitlavam ih da sam im doneo sreću. U pansionu je bilo raznih ljudi, pretežno sa naših prostora i stranaca. Ovde se ljudi dele na dve kategorije: zaljubljenici u Mljet i potrošači ekskluzive. Puno sam video nezainteresovanih stranaca sa rančevima na leđima u gojzericama na nogama i mapama u rukama, gledaju gde su dok pokazuju da ne pripadaju ovde. Naravno nisu svi u tom fazonu, neki se kao i mi stapaju sa morem,stenjem i četinarima i uopšte sa pejzažom. Kažu da je ovde i Odisej hteo da ostane,verovatno je kapirao šta ga čeka kod kuće.

Hodanje,kupanje,izležavanje,uživanje u zadovoljstvu ličnom i svog deteta kome je jako lepo ovde i uči da pluta i pliva bez pomagala. Upoznali smo fine ljude sa sličnim životnim iskustvima trenutka koji provode na planeti. Vežu nas ista sećanja, mladost nam je bila isprepletana, a jezik kojim govorimo ne traži prevodioca. Izmenjujemo između sebe zanimljivosti . Na velikom jezeru postoji suženje. Na njemu je bio kameni mostić koji je spajao dve obale. U jednom trenutku sin svih naroda je trebalo da prođe svojim brodom i poseti ostrvo Melitu. Da bi to moglo da se izvede podanici su brže-bolje srušili taj mostić. Kada je čuo za sve to nije ni došao. Verovatno je doživeo trenutak istine šta su sve njegove sluge spremne da učine za njega. Ispao je velik na malim stvarima.

A onda sam ja čoveku ispričao za opštinsku kuću u gradu gde živim. Uoči posete istog na staroj baroknoj zgradi izmenili su izgled dogradivši balkon na kojem je on trebalo da održi govor, da u trenutku svog nastupa masi ispod sebe učini se višim i besmrtnijim no što jeste. Šta je sve sistem radio da bi napravio iluziju stvarnosti svom narodu. Naravno ružno uvek napada lepo. Bilo je i nekih vajbova koji su donosili kisele teme koje su izjedale mene. Neki nas ne vole i nikad nas neće voleti. Kapiram i to.Ko je nešto izgubio večno će se osećati oštećenim. Ali za svađu uvek treba dvoje.Praštanje Novog zaveta je viši nivo osećajne inteligencije kojem ljudi nisu dorasli jer se boje onog što osećaju i na kraju ispadne da živimo u Starom zavetu–brate kako ti meni tako i ja tebi.

A onda vidiš decu kako se zajedno igraju neopterećeni time ko su i odakle su, totalno slobodni. I mi smo takvi kad smo sami sa prirodom koja nas časti sobom na svakom koraku. Daleko od sebe i ljudi mnogo lepog u meni se budi. Stvoritelj nam je dao za svagda na korist lepotu da bi razvili viša osećanja. Sve u svemu lepo smo se proveli.

Pojavljuje se u meni žudnja za svojom kućom. Da bismoizbegli sve što smo doživeli pri dolasku ovde čeka nas taksi u Dubrovniku i vozi pravo kući. Plati da se nebi klatio.

Za to vreme otac nas svih nad decom svojom nevaljalom bdi i savete daje i pomoć šalje da opameti naše šuplje glave, a mi ne čujemo njegov glas od buke koju pravimo tražeći način da se sastavimo.