Kako razumeti ovo vreme u kojem živimo? Šta nam se dešava? Ko će da shvati ljude i to što oni rade sebi i drugima. Kako ovo vreme osećati kao svoje kada se vidimo kao paraziti stvarnosti, karikature uskogrude svakidašnjice? Gde smo u ovoj igri ubeđivanja gde se ljudi silinom fraza ubijaju u pojam. Naša čvrstina je porozna i porazna, a to se ogleda u trenutku kad treba da stanemo na crtu liniji manjeg otpora. Ovde ne prestaje nominacija za dominacijom,to jest igra slabih i jakih, pravde i nepravde, plitke pameti protiv mudrosti. Na sceni je kapitulizam, proces stvaranja manjka odistinskih vrednosti. Moj se razum svemu tome opire.

Sa niskih grana gledam svet, vidim štetne godine se vraćaju i smanjuju polje delovanja. Promiču trenerke ošišanih glava u svom pingvinskom hodu, hodaju kao da su ojedeni između nogu. Strah od svega što nema veze sa onim što znamo – širi se. Plaše nas duhovi prošlosti pušteni sa lanca. U vazduhu se oseća pritisak,pretnja,nesigurnost. Opet puzimo jer ne smemo da uzletimo. Desnica zamahuje, levica se brani, a iz istog tela koren vuku dok ih ono hrani.A mi se trudimo da zaboravimo na sebe, samim tim i na svoje drage, misleći da nam se tako olakšava boravak ovde gde jesmo, a ne znamo da je to siguran put našem samoponištenju. Mi smo prošlost koja hrama za svojom budućnošću, prazan prostor za tuđe projekcije.

Ubijamo goste,od prijatelja neprijatelja pravimo,a posle cvilimo dok oproštaj tražimo ponizno ubeđujući druge da nismo takvi kao što nas oni vide,da znamo da poštujemo i volimo. Čovekova priroda je verolomna i pliva u krvi. Sopstvenu krivicu svaljuje na drugog, misli da može da prevari svakog iole normalnog. Bilo koja kupovina vremena ne dovodi do izbegavanja kazne. Čovek postaje proklet i sam sebi sudi. Frustracija manjine postaje nekad jača od želje za srećom većine. Zloupotrebe i mahinacije ošamućuju nas. Da li imamo cilj našeg puta ili nam je lutanje sasvim dovoljno. Svemulepomšto nam se desi ne radujemo se, više lečimo srcu rane duboke. Naše društvo je pokvareni vremeplov. Ovde se sve živo što valja ubija, a mrtve stvari se oživljavaju. Naša pesma u sebi više slave nema,samo jauke za naredna pokolenja. Loše iskustvo nas je otrovalo, mišići su nam napeti,tako smo sapeti, prezategnut je struk,lomi nam se luk, ostali smo u hladnoj i praznoj skepsi. Spasenje nas čeka, ali treba ga želeti.

Postoje dani kad smo u redu i kad je sve oko nas u redu, tad nam je korak lak, pogled čist primećuje napredak u odnosu na prošlost, zadovoljstvo u nama razdragano se budi. Razvedren čovek odmah kapira natmurenost društva u kojem živi,i forsiranje teške igre,i kome to ide u prilog. Samo onima koji ne znaju da se vesele i pokažu se u svojoj istini. Nekad bih da ih ne vidim dok ih stalno gledam na TV. Hoće da me vode za sobom tamo gde ja ne bih. Svi se mi znamo odnekud, odaju nas naši loši potezi više nego srećni momenti koje krijemo da nam ne bi bili ukradeni i obeščašćeni. Kako ostati pri sebi i sačuvati svoje dostojanstvo, kada te glupost proseka maže blatom?

Ja sam i dalje u komadu,češljam svoje misli,trudim se da razmrsim svaki čvor, da na ono što ne razumem nađem odgovor. Ne dam svoj kosmos,svoju svest,svoju porodicu. Osećam se odlično,već navikao na teške misli,ne dozvoljavam da me bilo koja baraba iz mog života slisti.

U boj,junaci,za život svoj! Znajte da ste slučajno živi i da nemate šta da izgubite osim sopstvenog života.