Pre pola veka verovalo se da samo džinovska uzorana polja oličavaju izobilje hrane i agrarnog profita. Jedan omiljeni političar hvalio je kilometarski duge njive prekrivene sve samo žutim suncokretom, plemenitom pšenicom i lisnatim kukuruzom. „Milina mi je bilo gledat’ u to bogatstvo.”

Pre više od četvrt veka, naučni časopis „Sajentifik ameriken” objavio je ekspertsku studiju s tezom: „Povrtarstvo je najproduktivniji način dolaska do dovoljnih količina hrane!”

Je li posredi dilema? Ne: povrće je ponos poljoprivrede danas. Nažalost, u našim plodnim ravnicama to ljudi još ne znaju svuda. Ima sela koja ne zadovolje ni polovinu svoje potrebe za povrćem. Tamo čekaju kamione s krompirom i kupusom iz krajeva gde zemlju rade baštovani.

Putovao sam ove jeseni u dva maha po južnom Banatu. Pored autobusa su monotono prolazile gole njive. Neke obrasle korovom, puste, neke zarasle u travu. Ali odjednom iznenađenje: između Sefkerina i Glogonja, pravilno išpartane njive, prekrivene glavicama kupusa, karfiola i sveg onog antikanceroznog povrća kojim se diče priručnici o lekovitoj ishrani.

Pomislio sam: „Gle neki vredni odgajivač kupusa, zadro je u duboku jesen i još seče kupus sa njiva”. Ali što smo bliže Glogonju, selu u pančevačkoj opštini, kupusišta su bivala sve češća. Videli smo i kamion i ljude oko njega, vrve, saginju se, seku kupus i nose ga do vozila.

Pitao sam mladog direktora doma kulture Slavka Jovanovskog: „Otkud toliki kupus na glogonjskim njivama?”

Kaže da je u glogonjskom ataru zemljište naročito plodno. Na njemu dobro uspavaju kupus i krompir. Još i danas, po vremenu bez snega seku se poslednje glavice zimskog kupusa.

Ispostavilo se da ima dobroga i među Glogonjcima. Između 40 i 50 zemljoradnika spojilo se u udruženje povrtara! Selo proizvede godišnje hiljadu vagona kupusa i srodnog povrća! Već tri godine ovo udruženje je povezano sa Poljoprivrednim institutom u Pančevu. Institut im kontroliše sve radove, vodu, setvu.

Čemu to? To je „projekat kontrolisane proizvodnje kupusa!”

Za ovu brigu o hrani koju jedemo, saznali su i u Mađarskoj. Pre dve godine Glogonjci su prvi put izvezli kupus u susednu zemlju. Opština Pančevo im je dala „boks palete”, podesnu ambalažu za izvoz kupusa. Ove godine, iako je bila sušna (svaki naš građanin, čovek ili dete, to treba da zna, ne može se grcati samo u porocima zabave) – u Mađarsku je iz Glogonja izvezeno 300 tona kupusa.

Pitao sam Kostu Trebješanina, predsednika udruženja glogonjskih povrtara, da li je tajna njihovog izlaska na evropsko tržište samo u kvalitetu zemljišta u oranicama. „Donekle!” Ali stvar je i u ljudima. Tu su pre šezdeset šest godina naseljeni kolonisti sa baštovanskog juga . Baštovanluk im je tradicija! (U Glogonju žive Makedonci, starosedeoci Banaćani i Rumuni.) Došljaci su dobili male parcele zemlje. Oni su nedoumicu svetskih mislilaca o poljoprivredi iskustveno rešili u korist povrtarstva! Tako su male parcele počele davati veliko obilje hrane.

Ovih godina, kad su tajkuni počeli da kupuju po pet hiljada hektara ziratne zemlje, izgledalo je da je suđeno da mali proizvođač hrane iščezne sa lica ravnice. Glogonjski primer i njegovo udruženje uzvratni su udarac stare seljačke pravde. Ta pravda nije briga samo seljaka, nego mora biti briga svih građana. Pre pola veka najduhovitiji srpski književni kritičar Dragoslav Mihajlović Mihiz doneo je u jesen u kulturni dodatak „Politike”, umesto kritičkih analiza lepih knjiga, zaprepašćujući članak o – kukuruzu. Žestoki Sremac je hteo da pouči svoje čitaoce da razmišljanje o hrani spada u ozbiljnu filozofiju!