Пре пола века веровало се да само џиновска узорана поља оличавају изобиље хране и аграрног профита. Један омиљени политичар хвалио је километарски дуге њиве прекривене све само жутим сунцокретом, племенитом пшеницом и лиснатим кукурузом. „Милина ми је било гледат’ у то богатство.”

Пре више од четврт века, научни часопис „Сајентифик америкен” објавио је експертску студију с тезом: „Повртарство је најпродуктивнији начин доласка до довољних количина хране!”

Је ли посреди дилема? Не: поврће је понос пољопривреде данас. Нажалост, у нашим плодним равницама то људи још не знају свуда. Има села која не задовоље ни половину своје потребе за поврћем. Тамо чекају камионе с кромпиром и купусом из крајева где земљу раде баштовани.

Путовао сам ове јесени у два маха по јужном Банату. Поред аутобуса су монотоно пролазиле голе њиве. Неке обрасле коровом, пусте, неке зарасле у траву. Али одједном изненађење: између Сефкерина и Глогоња, правилно ишпартане њиве, прекривене главицама купуса, карфиола и свег оног антиканцерозног поврћа којим се диче приручници о лековитој исхрани.

Помислио сам: „Гле неки вредни одгајивач купуса, задро је у дубоку јесен и још сече купус са њива”. Али што смо ближе Глогоњу, селу у панчевачкој општини, купусишта су бивала све чешћа. Видели смо и камион и људе око њега, врве, сагињу се, секу купус и носе га до возила.

Питао сам младог директора дома културе Славка Јовановског: „Откуд толики купус на глогоњским њивама?”

Каже да је у глогоњском атару земљиште нарочито плодно. На њему добро успавају купус и кромпир. Још и данас, по времену без снега секу се последње главице зимског купуса.

Испоставило се да има доброга и међу Глогоњцима. Између 40 и 50 земљорадника спојило се у удружење повртара! Село произведе годишње хиљаду вагона купуса и сродног поврћа! Већ три године ово удружење је повезано са Пољопривредним институтом у Панчеву. Институт им контролише све радове, воду, сетву.

Чему то? То је „пројекат контролисане производње купуса!”

За ову бригу о храни коју једемо, сазнали су и у Мађарској. Пре две године Глогоњци су први пут извезли купус у суседну земљу. Општина Панчево им је дала „бокс палете”, подесну амбалажу за извоз купуса. Ове године, иако је била сушна (сваки наш грађанин, човек или дете, то треба да зна, не може се грцати само у пороцима забаве) – у Мађарску је из Глогоња извезено 300 тона купуса.

Питао сам Косту Требјешанина, председника удружења глогоњских повртара, да ли је тајна њиховог изласка на европско тржиште само у квалитету земљишта у ораницама. „Донекле!” Али ствар је и у људима. Ту су пре шездесет шест година насељени колонисти са баштованског југа . Баштованлук им је традиција! (У Глогоњу живе Македонци, староседеоци Банаћани и Румуни.) Дошљаци су добили мале парцеле земље. Они су недоумицу светских мислилаца о пољопривреди искуствено решили у корист повртарства! Тако су мале парцеле почеле давати велико обиље хране.

Ових година, кад су тајкуни почели да купују по пет хиљада хектара зиратне земље, изгледало је да је суђено да мали произвођач хране ишчезне са лица равнице. Глогоњски пример и његово удружење узвратни су ударац старе сељачке правде. Та правда није брига само сељака, него мора бити брига свих грађана. Пре пола века најдуховитији српски књижевни критичар Драгослав Михајловић Михиз донео је у јесен у културни додатак „Политике”, уместо критичких анализа лепих књига, запрепашћујући чланак о – кукурузу. Жестоки Сремац је хтео да поучи своје читаоце да размишљање о храни спада у озбиљну филозофију!