Пре неколико седмица имао сам задовољство да учествујем на уводној трибини у серији названој „Врачарско кино-око” која ће у предстојећим месецима донети пројекције класика из историје филма. После пројекције организују се дискусије у којима учествују филмски критичари и људи који се баве облашћу о којој филм говори. На првој трибини приказан је филм „Сви председникови људи” Алана Пакуле а потом смо говорили спољнополитички коментатор „Политике” Бошко Јакшић и ја.

Чини ми се да је дискусија била врло интересантна и да је расветлила овај митски филм из више углова, како естетски, тако и идеолошки, а дотакли смо се и ширих питања у вези са политичким филмом и новинарством. Како обично бива када се људи изложе врхунском уметничком делу, неке од тема овог класика из 1976. године актуелне су и данас тако да су Вудворд, Бернстин и Пакула били добар повод да се дотакнемо недавних Мардокових скандала и Џулијана Асанжа, односно промене парадигме у којој су некада политичари били неваљали а новинари етични док су данас политичари потпуно асептични а новинари бескрупулозни. Речју, ова трибина је врло лако могла бити атрактивна телевизијска емисија и срећом доступна је на Јутјубу.

Парадокс и јесте у томе што је „Кино-око” својевремено било телевизијска емисија аутора Драгана Бабића међутим данас је њен римејк могућ само у форми трибине: наша телевизија са шест националних канала има мање садржаја о култури него што је имала у време када су постојала само два која нису емитовала програм двадесет четири сата дневно. Али криза је још дубља – не само да не постоје емисије о култури већ не постоје емисије ни о спорту изван преноса у којима пратимо догађаје. После утакмица, ако имамо среће да је неко велико такмичење, у студију мало поседи неки стручњак и објасни нам шта смо гледали, али озбиљнијих емисија у којима би се анализирала чак и овако популарна област заправо нема.

Наша културна сцена је стога потиснута на трибине, стручне скупове, радионице и стање подсећа на осамдесете када су се на сличан начин окупљали дисиденти, голооточани и хомосексуалци. Колико сам приметио, ипак, наша држава не само да није забранила културу него је чак и финансира па би било лепо да у медијима на неки начин и понешто проговоримо о њој а да то нису најаве текућих догађаја и комеморације када некога више нема.

Кад смо већ код комеморација, из године у годину, само у свету филма који је релативно млада форма и код нас се организовано производи тек неких шездесетак година, одлазе многи значајни аутори и сећање на њих се више чува по интернет форумима, блоговима и на Јутјубу него у традиционалним медијима. О другим уметностима да не говоримо. Филмски радници за разлику од других имају среће да су неки од њих барем популарни а сигурно је да би вајари, композитори уметничке музике и архитекте могли да буду још критичнији.

Трибински прoграм, на све то, није довољно финансијски подржан тако да се на њему не може базирати култура мишљења код нас. Он у великој мери зависи од добре воље говорника и ентузијазма тако да у последње време примећујем да у овим ограниченим условима дебатују мање-више исти људи – они најупорнији и треба им одати признање за то.

Уосталом и већина кафанских разговора о спорту данас у Србији садржи више информација и анализа од онога што нам сервирају медији – својеврсне крчме у којима газде без икаквих критеријума испуњавају заблуде и хирове оних најбројнијих а не схватају да је и за њих корисније да повремено чују нешто паметно.

Српски гледаоци свакодневно имају прилику да гледају емисију у којој кувар посећује запуштене ресторане и доводи их у ред. Преостаје нам да се надамо да ће неко направити емисију у којој неки способан уредник посећује запуштене телевизије. Па макар то био и неко од председникових људи.